Episkop Ilarion, bivši glumac Rastko Lupulović, koji je postao monah i kasnije episkop, predvodio je ceremoniju poslednjeg ispraćaja nedavno preminulog glumca Dejana Matića, dajući ovom tužnom trenutku poseban značaj i duhovnu dimenziju.
Episkop Ilarion, koji je ranije bio poznat po svojoj ulozi u popularnoj srpskoj seriji „Otvorena vrata“, bio je jedan od onih koji su najbolje poznavali glumca. Njegova ispovest o tome kako je došao do monaškog života, iako nije lako došla, pružila je dublji uvid u njegov duhovni put. On je otkrio da je njegova odluka o monašenju bila rezultat ozbiljne unutrašnje promene koja se dogodila nakon njegove prve posete manastiru Dečani 1992. godine, koju je napravio zajedno sa kolegom Nenadom Jezdićem.
„Bila je to kratka poseta manastiru, ali za mene je to bio trenutak koji je promenio moj život. Tamo sam osetio nešto posebno, nešto što mi je promenilo perspektivu i dalo mi unutrašnju snagu“, rekao je Ilarion, opisujući iskustvo koje ga je duboko dirnulo. „Nisam mogao tačno da objasnim to osećanje, ali bio je to trenutak kad sam znao da je to put koji mi je predodređen. Manastir, mir i toplina koju sam osetio u tom okruženju, stvorili su osnovu za moju dalju duhovnu potragu“, dodao je episkop.
Ilarion je naglasio da, iako je nastavio da se bavi glumom i studira, bio je sve više privučen duhovnim životom i manastirskim vrednostima. Počeo je da provodi više vremena u Dečanima, gde je postepeno počeo da gubi interesovanje za svetovne stvari. „Iako sam bio okružen uspehom i poznanstvima u glumi, nisam mogao da pronađem istinski mir. Tek u manastiru sam osećao pravu unutrašnju harmoniju“, objasnio je Ilarion.
Tako je, 1996. godine, u trenutku kada je imao samo 22 godine, doneo odluku da postane monah. „Bilo je to nešto što nisam mogao više da odlažem. Išao sam peške od Dečana ka manastiru, i tada sam znao da počinje novi život za mene. Ta unutrašnja sreća i rasterećenje koje sam osetio bile su neverovatne. Znao sam da je to ispravan put, put koji sam odabrao iz dubine svog srca“, rekao je episkop Ilarion.
Iako je njegova odluka bila šok za porodicu i prijatelje, Ilarion je bio zahvalan što su ga svi podržali u toj odluci, čak iako nisu potpuno razumeli njegov izbor. „Moji roditelji su bili pogođeni, ali nisu me sputavali. Oni su me podržali, kao i mnogi prijatelji. Bio je to šok za sve, ali s vremenom su prihvatili moj put“, ispričao je episkop Ilarion. Njegova porodica i prijatelji, iako su u početku bili iznenađeni, vremenom su shvatili duboku unutrašnju snagu koju je Ilarion pronašao u manastiru.
Episkop je posebno istakao da su ljudi u njegovom životu najvažniji. „Ti ljudi su bogatstvo mog života. Oni koji su mi bili bliski i oni kojima sam ja bio bitan, to je ono što je za mene najvažnije. Bilo je to vreme kada smo se svi trudili da izgradimo međusobnu bliskost i ujedinimo se u duhovnim vrednostima“, rekao je episkop Ilarion. On je dodao da su mnoga prijateljstva koja je stekao u mladosti, u teškim devedesetim godinama, ostala jaka i traju do današnjih dana.
Svojim prijateljima, porodici, i svima koji su dolazili u manastir, Ilarion je bio izvor inspiracije. I mnogi su, kako je rekao, promenili svoj život na bolje zahvaljujući susretu s njim i njegovim duhovnim iskustvom. „Za mene je najlepši trenutak bio kada sam mogao da baptizujem decu svojih prijatelja ili kada sam venčao neke od njih. Osim što sam ih upoznao sa Hristovim putem, osvajali su i duhovnu sigurnost“, dodao je episkop Ilarion.
Njegova ispovest nije bila samo o duhovnoj potrazi, već i o važnosti ljudi, prijateljstava i verovanja. Iako je monaštvo promenilo njegov život, Ilarion se uvek sećao svog glumačkog početka i uticaja koji je umetnost imala na njega. Za njega, monaški život nije bio beg od sveta, već dublje povezivanje sa duhovnim vrednostima, koje je želeo da podeli sa drugima.
