Iz jednog srpskog sela u Raškoj oblasti dolazi priča iz 2015. godine koja nas podseća na važnost brige o našim starijim članovima porodice, posebno onima koji su nas odgajali. Nažalost, jedna starica iz tog sela doživela je tešku sudbinu. Njena potresna priča, zabeležena tokom razgovora sa lekarom, prenosimo u celosti.
– Bio sam vikendom na svom imanju u Sopoćanima. Prišla mi je žena iz sela, izgledala je izuzetno loše: poluslepa, stara, u pohabanoj odeći, izgrebana od trnja. Došla je do mene, oslanjajući se na krivu motku, dugo me posmatrala i na kraju pitala: "Jesi li ti dobro?" Odgovorio sam potvrdno, započinje lekar svoju priču.
– Kumim te Bogom, napiši mi da sam umrla – zamolila je starica, a ja sam bio zbunjen.
– Nisam odmah razumeo šta želi da kaže. Pitao sam je: "Da li hoćeš da ti napišem da si bolesna?"
– Jok. Napiši mi da sam umrla, kumim te ko Boga – ponovila je starica.
Pokušao sam da joj objasnim:
– Mogu da ti napišem da si bolesna, ali drugo ne mogu, to se piše u mesnoj kancelariji – rekao sam joj, ali je ona izgovorila najtužnije reči:
– Ništa mi to ne vredi. Molim te, napiši mi da sam umrla, da pošaljem sinu da dođe da ga još jednom vidim dok nisam umrla.
Prema njenim rečima, pešačila je četiri kilometra kroz trnje, iako je bila poluslepa. Trnje ju je izgrebalo, ruke i lice su joj krvarile.
Razumeo sam ozbiljnost njene molbe, ali nisam mogao da ispunim njen zahtev:
– Baba, napisaću ti da si teško bolesna, na samrti, pa pošalji sinu, doći će on sigurno – rekao sam.
Starica je, međutim, nastavila da moli:
– Ništa mi to ne vredi, samo mi napiši da sam umrla, kumim te i preklinjem – rekla je kroz suze, ali ja, po svojoj dužnosti, nisam mogao da pristane. Starica je na te reči otišla sa suzama u očima.
Ova priča je tužan podsetnik na to kako često zaboravljamo one koji su nam podarili život, posebno kada nas deli mnogo kilometara. Iskustvo ove bake treba svima da nam služi kao opomena.
