Dečak koji je počinio masakr u školi na Vračaru je imao napisan spisak imena dece koje je planirao da ubije.
Učenik sedmog razreda OŠ "Vladislav Ribnikar", koji je jutros počinio masakr i ubio osmoro dece i čuvara, a ranio šestoro đaka i nastavnicu, imao je spisak kako je naveo na papiru glavnih meta iz odeljenja, učenika koje je planirao da ubije.
Kako se vidi sa spiska, koji je na konferenciji za novinare u Vladi Srbije pokazao Veselin Milić, načelnik beogradske policije, četrnaestogodišnjak je najpre nanpisao 16 imena učenika, kao gl. m. (odnosi se naglavne mete), a na početku spiska je napisao 7-2, što je odeljenje. Jedno ime sa spiska za masakr, koji je kako je naveo Milić, planirao mesec dana, je precrtano, tako da je ostalo 15 imena.
Marija Milenković, pedagog i psihoterapeut, kaže da je sva odgovornost isključivo na roditeljima.
- Još uvek ne možemo da znamo da li je u dečaku postajala jasna namera da učini to što je učinio, ali je sigurno da je u njemu postojala ogromna agresija. A to sve, najverovatnije, potiče iz porodice i ja bih tu i tražila uzrok ove tragedije. Znate, jako je važno da posmatrate svoju decu ali i da vodite računa kako se ponašate pred njima. Način na koji rešavate sukobe u kući, na poslu, kako rešavate svakodnevne probleme, deca posmatraju, a onda i kopiraju. Drugo pitanje koje bih postavila je zašto je potrebno oružje u kući? Da li je to za ovog dečaka statusni simbol ili simbol snage? Zato je apsolutna odgovornost na roditeljima zašto je dete uopšte ponelo pištolj u školu, zato što se nikada ne zna kada je detetu iskrivljena realnost - rekla je Milenković za "Kurir TV".
Šta se desi u glavi dečaka (13), pa postane hladnokrvni ubica? Nakon maskara u školi na Vračaru, roditelji postavljaju samo ovo pitanje
Svako dete je produkt svog roditelja. U društvu često možemo primetiti podele na popustljivije i previše stroge roditelje, kao i na razmaženu i disciplinovanu decu.
Kao i u svemu, tako i u vaspitavanju svaka krajnost ne donosi najbolje plodove. Profesor i čuveni srpski psihijatar dr Vladetu Jerotića da li je štetnije da dete bude razmaženo ili da roditelji budu previše strogi, evo kakve odgovore i savete je dao:
"Ja nisam roditelj, pa moram paziti šta govorim jer nije svejedno da li o deci govori onaj ko ih ima troje, četvoro ili onaj koji nema nijedno. Sa svojom suprugom bio sam u srećnom braku 38 godina, ali dece nismo imali. Ipak, 40 godina sam radio sa decom, kao psihijatar i psihoterapeut. Psihijatriju sam završio u Beogradu, a psihoterapiju u Švajcarskoj.
Roditelji i kažnjavanje…
To je mnogima naizgled prosto i neću ja da se obrušavam na roditelje kad to nisam. Čuli ste, možda za turske tuševe. Turski tuševi su, izvorno, hladna i vruća voda naizmenično. U psihologiji oni imaju simboličko značenje i posebno su bili prisutni u ranijim vremenima, u patrijarhalnom društvu. Otac strog, prestrog, viče, tuče, sinove naročito. I ja sam dobijao batine od svog oca. Majka nežna, osećajna, pa kad otac istuče i izađe iz kuće, majka teši, privija dete uz sebe, nudi slatko i utehu. To ništa ne valja. Dete ne može pravilno da se razvija u okruženju gde jedan roditelj radi na jedan način, drugi roditelj na drugi način. A to je nekad tako bilo i u preko 90% porodica.
A šta kažu psiholozi, kako je ispravno? Umereno strogi i otac i majka, umereno blagi i otac i majka. To je jedini ispravan i dobar način vaspitavanja.
Još jedan problem je i ucenjivanje dece kojem pribegavaju mnogi roditelji. Ako budeš dobar, dobićeš to i to. Ako ne budeš dobar, čeka te kazna. Opominje te majka tri puta, ti opet radiš kako ne valja.
Sad, neki od vas će sigurno reći – pa šta? Nadam se ne veliki broj vas. Reći ćete, to su svi radili, i nekad i sad. Dete od 3, 4, 5 godina šta može da razume? E, tu smo na prekretnici shvatanja.
Profesor doktor Žarko Trebješanin, naš ugledni psiholog, doktorirao je na patrijarhalnom vaspitanju srpske dece. I znate šta je otkrio? I kod obrazovanih i kod neobrazovanih roditelja, dece je u patrijarhalnog društvu smatrano za beslovesno biće. Ono koje se rađa kao prazna tabla koju ispisujemo. Sad su i psiholozi tu malo popustili, pa kažu do kraja pete godine je formirana psihička struktura čoveka. Karakter je gotov. A zaključci iz toga bi mogli da budu krajnje pesimistični, ali nisu. Zato što postoji Božja milost i postoji urođeni princip JA, veliko otkriće početka 20. veka – dete se ne rađa kao neispisana tabla, to će vam svaka babica pri zdravom porođaju reći da se već bebe razlikuju.
A inteligencija? Ona nije do kraja raspravljena u psihologiji. Po većini je i ona urođena, jer isti rezultat ostvariš i sa 20 i 50. Pa kako to? Tako što mi uvećavamo samo svoja znanja. Danas su mladi ljudi informisani. Dobro, ne možete bez toga. Ali ako informacije ne pređu u znanje, a znanje u saznanje, džaba im informacije. Ničemu ne vrede, ako kvantitet informacija ne pređe u kvalitet. Tek je saznanje kvalitet i početak sazrevanja čoveka na psihološkom putu. Čak ne ni znanje. Bože, koliko ima ljudi koji mnogo znaju, a ništa im to ne vredi, ni njima ni njihovoj okolini.
Dakle, rekao sam malopre, do 5. godine gotova je psihička struktura. Jadni roditelji… Baš mi je žao da to moram da im kažem… A do 5. godine treba da su s decom u ljubavi velikoj. Bar do pete. Čak ni posle nema toliko tragova, ako je prvih 5 godina bilo ljubavi oca i majke. Dete upije sve to. A već sam pomenuo princip JA. Svako dete se rađa sa različitom jačinom principa JA. Kako drugačije objasniti svetitelje, a kako velike ljude? Mislite li da su svi oni poticali iz bogznakako dobrih porodica? Bilo je i takvih, naravno. Ali znate koliko je onih koji su imali nikakve roditelje. Svetitelji, a gde je Betoven? Dostojevski? On je sa očeve strane među precima imao ubice, samoubice, a otac sam je bio zlotvor kog su seljaci ubili na oči mladog Dostojevskog, posle čega je on i dobio epilepsiju. To je i Frojd objasnio. A sa majčine strane, preci su mu bili sveštenici, monasi, neki dobri ljudi. A u Dostojevskom i jedni i drugi. I on je najbolji primer genija koji nosi u sebi i đavola i Boga.
“Nisi dobar, bićeš kažnjen”
Aman, nemojte to govoriti! Dete će čitav život u strahu od kazne biti pokorno, ili će postati buntovnik.
Pitali su me šta je gore? Kad se dete razmazi ili kad su roditelji preterano strogi? Ako treba birati, bolje razmaženo, nego dete koje raste u preteranoj strogosti. Jer, ipak, to dete se kroz život u kojem nije više u centru pažnje, nekako koriguje. Ali ako u sebi dete nosi strah i inferiornost, to ostaje za čitav život…
Moji pacijenti koji su dolazili u uzrastu od 15 do 20 godina, u 90% slučajeva su krivili roditelje. Doduše, u većini slučajeva su i bili u pravu. To je ono, kad ih roditelji smatraju za beslovesno biće, pa se grubo svađaju pred detetom a ono ima 2, 3 godine. Nije to tek tako prepirka, to je još i normalno, a kad počnu svađe, loše će se završiti. Rastavom braka, neće deca moći da odrastu kako treba. I ko je onda kriv?
Dete jadno, sa dve godine, zavuče se pod sto, igra se tamo, naravno da ne razume. Ali sve ulazi od njega, sve upija. Kasnije će celog života biti ili uplašeno ili će se i ono svađati u svom braku. Kao kob neka.
Dete nije, ni sa dve godine, beslovesno biće. Ono čuje i upija i ono što vi mislite da ne čuje i ne razume."
(Iz govora profesora doktora Vladete Jerotića, Negotin, 17.11.2011.)
