Iako mnogi misle da kada sklope brak, to je nešto što traje za ceo život, naši matičari utvrde da tačno znaju, koji brak će opstati, a koji ne.
"Posle nekoliko godina rada smo počeli da razmišljamo - ko su ti ljudi koji sklapaju brak. Ko je odakle, iz kakvih sredina, kakvi su im kulturološki koreni, porodice, interesovanje, društveni status, materijalni...", otkrivaju dvojica matičara iz Srbije koji su želeli da ostanu anonimni, a pre dve godine su mnogobrojni mediji preneli njihovu ispovest.
Navodi se da je u tom periodu jedan otišao u penziju, a drugi je bio još aktivan. Inače, decenijama su radili zajedno u jednoj od centralnih beogradskih opština, "nagledali" se svačega i postali eksperti za procenu budućnosti brakova u čijim su sklapanjima bili važni akteri.
Većina parova nije svesna šta znači brak
"I kada smo počeli da dobijamo presude o razvodu brakova, shvatili smo da većina njih uopšte ne zna šta je zajednički život. Neka im je i lepo nekoliko sati dnevno, ali šta će sutra kada se probude? Ko će da ode u kupovinu, ko da razmesti po stanu, spremi ručak, baci đubre, sipa benzin u automobil, plati račune u pošti... Retko ko to pre braka raščisti u svojoj glavi. Sve se svede na trenutnu privlačnost. A ako se brak zasniva na tome, onda ne može da traje. To je jednostavno hemijski proces", kažu.
Pa tako su uveli jednostavno pravilo za ‘opkladu’, koja to suštinski nije bila, jer je "pobednik" imao samo zadovoljstvo bolje procene. U praznu rubriku u koloni u koju se unose podaci mladenaca grafitnom olovkom su upisivali vreme za koje misle da će se razvesti. Kada bi kasnije od suda dobijali obaveštenje o razvodu, videli bi ko je bio bolji prognozer, gumicom brisali upisano i penkalom unosili zvanične podatke. Naravno, nisu to činili za sve parove koje venčavaju, već za one koje odmah procene kao "rizične". A takvih nije malo.
Na pitanje koliko su parovima koji im deluju neskladno davali vremena do razvoda odgovorili su - od nekoliko meseci do dve ili tri godine. Nisu to bile klasične opklade, "već čisto zanimacija da vidimo koliko smo upoznali ljude, da nam posao bude interesantnije".
Prema njihovoj tvrdnji, o brakovima u Srbiji postoji mnogo zabluda, jer je tradicija njihovih ugovaranja iz interesa neuporedivo duža od zajednica „zasnovanih na ljubavi“. Ostavimo li po strani slučajeve gde su razmirice među parovima prisutne još pri ugovaranju datuma venčanja i drugih okolnosti, što jasno ukazuje šta će slediti, kao teško savladive prepreke navode velike kulturološke i obrazovne razlike, okruženja u kojem su odrastali, ona u kojem rade, društveni status porodica i prijatelja, materijalne razlike...
"Ako je s jedne strane tipična građanska porodica, a s druge ona koja je tek stigla u grad, to su dva sveta koja će teško da se usaglase jer su im porodične tradicije i vrednosti potpuno različite. Kako da se razumeju potomak koji je tek stigao u Beograd iz nekog malog mesta s brda i devojka odrasla u Vojvodini?Ne tvrdim da to nikako ne može da uspe, ali je potreban mnogo veći trud. Sam odnos prema ženama je u tim krajevima i danas drugačiji. Negde žene i deca još sede za odvojenim stolom od muškaraca, a devojka koja bi trebalo to da razume je treća građanska generacija! Ne ide to nimalo jednostavno, praksa je pokazala da to u brojnim slučajevima ne može da se prevaziđe.“
Uvereni su da o sebi razmišljamo znatno bolje nego što na to realno imamo pravo, jer je najveći broj nas koji živimo u urbanoj sredini "uglavnom prva, eventualno druga generacija".
"Hajde da uzmemo primer kada oboje imaju visoki nivo obrazovanja, da su u tome egal. Osim porodica sa obe strane, tu se pojavljuje i okruženje oba supružnika. Dok su se zabavljali, viđali su se s društvom i s jedne i s druge strane, upoznavali se međusobno sa starim prijateljima, sa kolegama s posla. Idealno je kada su partneri iz istovetnog intelektualnog okruženja, ali to je u praksi retko. Ako je, na primer, njeno društvo višeg obrazovnog nivoa, iz intelektualne porodice, a on iz slabijeg, bez obzira na to koliko se lično usavršavao da bi završio škole, kako da se uklope? On je malo ili nimalo putovao po svetu, nema naviku da odlazi u bioskop ili u pozorište, na koncerte, a njeno društvo je sasvim drugačije, razgovaraju o putovanjima, iskustvima iz sveta, utiscima sa predstava...
O čemu on da priča? Ovi o Parizu, Veneciji ili Njujorku, a on o rodnom kraju. Uglavnom ćuti u takvom okruženju i s vremenom počinje da izbegava društvo kojem ne pripada. Opet, on je u svojoj sredini glavni ‘baja’ i gledaće da što više uvuče ženu u tu priču gde se oseća važnim. Naravno da tu nastaju problemi koji se često završavaju razlazom. Retko uspeva brak kada se lekarka uda za vozača."
