Žena, koja je odlučila da anonimno ispriča priču, zbog straha od osude drugih, ruši najveći tabu i kaže da se zbog ostvarenja sna osećala kao da je uništila svoj život. Pod pseudonimom Alis Man, ona govori o tome kako je njen san da bude majka sada postao njena "noćna mora". Sa 36 je zamrznula jajne ćelije, a sa 44 je zatrudnela.
- Sanjao sam o ovome skoro deceniju, zureći u krevet dok su mi suze tekle niz lice. Toliko dugo sam samo želela da budem majka i da od svog partnera napravim oca. Sada se moj san ostvario. I to je bila noćna mora - kaže Alisa. Nakon što se njena ozbiljna veza završila kada je imala 35 godina, brinula se da nikada neće sresti nekog drugog i da nikada neću imati svoju decu. Učinila je sve da se to dogodi.
U 36. godini zamrznula je jajne ćelije, a sa 40 je pokušala sama da zatrudni sa spermom donora. Onda je upoznala nekoga kada je najmanje očekivala i pokušali su zajedno - izdržali su vantelesnu oplodnju, prirodnu trudnoću i pobačaj pre nego što je odlučila da krene putem pronalaženja donora jajne ćelije.
Kada je u 44. godini, u svom osmom ciklusu vantelesne oplodnje i prvom korišćenju donorske jajne ćelije, konačno zatrudnela i ostala trudna, mogla jes samo da vrišti od sreće. A nakon relativno jednostavnog porođaja - planiranog carskog reza, na osnovu starosti i veličine bebe - stigao je njihov sin. Kada su ga stavili na njena grudi, nije osetila onaj nalet ljubavi o kome svi pričaju.
Shutterstock
- Uglavnom sam osećala nevericu da je posle toliko vremena to dete naše, a da smo roditelji. Sećam se, tri dana kasnije, u postporođajnom mehuru euforičnih hormona, stajala sam i ronila suze iznad krevetića dok je spavao i divila se čudu koje smo napravili. „Tako je savršen“, prošaptala sam sa strahopoštovanjem. Ali četiri nedelje kasnije sam se borila da se setim tog osećaja - kaže ona. Jer ono što je osećala dok je zurila u bebu koja je vrištala, bebu koju je toliko, toliko želela, bebu koju je uložila toliko godina svog života i toliko novca, preko 1000.000 evra, u stvaranje ove stvarnosti nije bilo strahopoštovanje - to je bila rezignacija, ozlojeđenost, užas i beda. - Ne postoji nijedan deo ovoga u kome uživam - jecala je. A onda bi osećala krivicu. Krivicu za ta neprirodna, "nemajčinska" osećanja. Krivicu jer je ovo jadno, bespomoćno dete dobilo majku poput nje, a ne bolju, prenosi Dejli mejl. Shutterstock
- Osećala sam se krivim jer sam znala da postoje milioni žena koje će za tren oka zameniti mesto sa mnom. Znam jer sam bio jedan od njih. Provela sam godine zamerajući pritužbama nezahvalnih žena zbog iskušenja majčinstva. Zar nisu znali koliko su srećni, zar nisu znali da bih ja bilo šta dala da sam na njihovom mestu... Sve bih dala da sam na toj poziciji – kaže Alisa. I tako joj se tokom tih prvih nedelja po glavi motala fraza "pazi šta želiš". Uz pomoć retrospektive i više sna, ona sada može da racionalizuje ta rana osećanja. Ona ne misli da je imala postporođajnu depresiju, stanje koje pogađa jednu od deset žena, ali misli da je savršena oluja deprivacije sna, hormona i oporavka od velike abdominalne operacije uticala na činjenicu da ništa ne može da vas pripremi za „seizmički šok dobijanja male bebe". I, ironično, s obzirom na to koliko je dugo pokušavala, bila je, kaže, manje spremna od većine. Delom zato što se sa svakim neuspelim ciklusom vantelesne oplodnje cilj pomerao.
Počela sam sa željom za detetom, a onda sam samo želela da zatrudnim. I kako se to činilo sve manje verovatnim, nisam sebi dozvolila da razmišljam o tome kako bi život sa bebom zapravo mogao da izgleda. Moji najbliži prijatelji, koji bi inače mogli da se povere o svojim postnatalnim emocionalnim borbama, s pravom su smatrali da bi bilo neosetljivo žaliti mi se, s obzirom na to koliko sam očajnički pokušavala da budem tu gde oni jesu – ističe ona. Kada bih čula nove majke kako žale za svojom sudbinom, jednostavno bih pomislila da bi za mene bilo drugačije.
- Iskrena da budem, nisam očekivala da će mi se dopasti faza male bebe. Nikada nisam smatrala da su veoma male bebe privlačne, mnogo više volim decu kada postanu interaktivnija, kada mogu da se smeju, čak i da pričaju. Ali nikada nisam mogla da predvidim koliko ću se jadno osećati u ranoj fazi - dodaje. Na papiru, nije imala šta da zameri. Njen sin nije imao ozbiljnijih zdravstvenih problema, a i on i ona su dobro prihvatili dojenje, što često može da bude izvor problema u prvim danima.
- Zašto sam onda bila tako nesrećna, pitala sam se. Bilo bi lako pretpostaviti da su problemi proizašli iz činjenice da beba i ja nismo delili nikakav DNK, ali nekako sam instinktivno znala da to nije to. I deo razloga je to što se moj partner, biološki otac našeg sina, osećao isto kao i ja. Emocije su nam opadale i tekle, svako od nas je naizmenično uveravao drugog, sa različitim stepenom ubeđenja, da neće uvek biti ovako, da će biti bolje – kaže Alisa i priznaje da je bilo noći kada su se zagledali, obostrano užasnuti, pitajući se šta su, zaboga, uradili. I on misli da je to bila suština svega, osećaj da su imali zaista lep život koji je upravo eksplodirao na način koji je izgledao potpuno nepovratan. Oplakivala je relativno bezbrižno, spontano postojanje koje su trgovali da bi postali robovi ovog zahtevnog gospodara koji nikada nije delovao srećno - i nikada im nije dao slobodan dan. Bilo je trenutaka kada je mislila da ga mrzi. Iako je zaista mrzela situaciju, ali više od svega mrzela je sebe.
Pexels
- Kako sam mrzela sebe? Evo da izbrojim načine. Mrzela sam sebe jer sam to želela, pa nisam imala nikoga da krivim osim sebe. Mrzela sam sebe jer sam posle godina potrage našla divnog čoveka i sada sam uništila našu vezu. Zaboravite intimne i ležerne večere uz sveće, nismo mogli ni da jedemo u isto vreme jer je neko morao da drži bebu. Mrzela sam sebe jer sam očigledno bila čudovište što sam se tako osećala, priznala je.
Mrzela je sebe jer je mislila da je jedina majka koja se tako osećala. Iako je kasnije, kada se poverila prijateljima, saznala da nije jedina. I mrzela je sebe što je bila tako nezahvalna. Od 2014. godine, kada je bila sa ženama koje su zamrzle jajne ćelije, dokumentovala je svoja iskustva u svetu plodnosti na svom anonimnom blogu.
Desetine hiljada čitalaca pratile su je od početka, a iz brojnih komentara i poruka koje je dobijala tokom godina znala je da su mnogi od njih baš poput nje. Putem mejla, a ponekad i telefonom, savetovala je stotine žena koje su u početku želele da razgovaraju o zamrzavanju, a kasnije i o odluci da pokušaju da zatrudne kao samohrane mame... I to je bila recipročna veza. Ove žene možda nisu znale njeno pravo ime, ali su znale više o njoj od većine njene porodice, kaže Alis. Prepoznale su njen očaj kada jajne ćelije nisu uspele da se oplode. I ushićenje koje su osetili kada je prvi ciklus uspeo bilo je značajno. Znala je i ona kako da učestvuje u iskušenjima i trijumfima stranca. - I ja sam gutala blogove i postove na društvenim mrežama žena čija se borba sa plodnošću preslikavala na moju. Znala sam kakav je osećaj uživati u dobrim vestima dok istovremeno osećam taj oštar i sramni bol ljubomore i ogorčenosti što to nisam ja – priznala je.
Dakle, nakon što je konačno ostvarila svoj san, shvatanje da je to šuplja, neželjena pobeda delovalo je kao da ih je i ona sve izdala. Ali prema ovlašćenom psihologu i stručnjaku za roditeljstvo Ketrin Halisi, način na koji se osećala nije bio tako neobičan kao što mislite.
- Teško je govoriti o tome koliko je uobičajena ova reakcija na kulturni šok majčinstva jer je tabu priznati da stvari nisu onakve kakve ste mislili da će biti - kaže ona. Međutim, ona veruje da kombinacija hroničnog nedostatka sna i gubitka identiteta koji mnoge žene osećaju nakon bebe doprinosi načinu na koji se osećaju mnoge nove majke. - Zaista osećam da je u srcu nedostatak podrške koju osećaju nove majke u nedostatku roditeljskog sela kakvo su imale naše majke, a posebno bake - dodaje ona. Dodajte tome "razmišljanje" koje stvara ideju da biti dobra majka znači voleti svaku sekundu tog iskustva, i uskraćujete ženama kompleksnost i raspon emocija svojstvenih roditeljstvu, što rezultira 'krivicom i sramom', objašnjava psiholog.
- Ona lepo sumira kako sam se osećala - kaže Alisa. Ne možete provesti skoro deceniju zaglavljeni u statistikama i pričama o neplodnosti i pretpostaviti da će sve biti u redu.
- Kako je naš sin počeo da se smeje, a kasnije i da priča, i što je najvažnije, kako smo svi više spavali, počeo je da postaje izvor radosti, a ne bede...
- Ali mislim da su me sve te godine neznanja da li ću ikada biti majka navele da shvatim da postoji mnogo načina da se živi život i da se u njemu nalazi radost. Život koji danas imamo drugačiji je od onog kojeg smo se odrekli. Nije gore, kao što sam mislila da jeste, a nije ni bolje, kao što bi evanđelisti roditeljstva želeli da verujete. Samo je drugačije. I možda je kao neplodna majka, sa nogom u svakom kampu, neizbežno da to tako vidim - kaže Alisa
