I ja sam ta NEMAJKA! Prestala sam da peglam, ne kuvam na PARI, a znam i da uvalim detetu i telefon, sram me bilo!

Nije mi poznato da li se desilo spontano i preko noći ili je trend "super mame" u obliku nekakve klice posađen davnih dana... Moguće da je negovan dugo kroz marketinške kampanje, a moguće je i da su neke žene uvek imale tendenciju da budu savršene. Nekako, čini mi se, nastajanjem "mamećih grupa", koje su svoj dom prvobitno pronašle na Fejsbuku, ovaj trend se drastično proširio i tako je nastalo čudovište u obliku "super majke". Ako se ne prepoznajete u kategoriji, onda vam je jasno da ste užasne žene. Ne brinite, prepoznajem se i sama.

Kako sam osvestila ideju super majke i kako je ista počela da mi ide na živce

Madam, gospođa, gledala me je razgoračenim očima dok sam posmatrala kako se kesa kokica raspada. Eksplozija u trenu i to baš na Tašmajdanu. Imala je divnu cvetnu haljinu i savršeno isfeniranu kosu.Ponosna majka predivne devojčice. Ćerka je na glavi imali gomilu šnala, onih koje joj je baš ona nežno i pažljivo ređala. Haljina od najmekšeg pamuka vijorila se na vetru. Kakav prigladan trenutak da bude ovekovečen fotografijom, da se pojave u nekom magazinu u kome se od stila i roditeljstva obavezno zarađuje.

Da, da moje dete nije prosulo punu kesu kokica.

"Valjda ćete pokupiti sve kokice", obratila mi se drčno i dodala da bi neko dete moglo da pojede kokicu sa poda. Pod dete, mislila je na svoju ćerku.

I tada sam ih sve videla i sve sam osvestila. Sve one super majke koje detetu kuvaju kašice, na pari obavezno, koje detetu ne dozvoljavaju da pojede slatkiš i insistiraju na organskoj hranu.  Videla sam ih kako pažljivo biraju najbolje tkanine, kako upijaju svaki savet psihologa, kako na Instagramu prave najbolju fotografiju. Videla sam i sebe u nekom sličnom izdanju, u periodu kada sam pokušavala da dosegnem te visine. Samo, sad sam bila sigurna da je ta faza prošla i osećala sam veliko olakšanje.

Pexels

"Poješće golubovi", rekla sam blago rečeno odsutno, dok je ona sav njen tovar istresala na mene ukazujući mi da i dalje neko dete može da pojede kokicu sa poda. "Možete misliti madam, kokica sa poda", pomislih. "Nadam se da ipak vodite računa da vam dete ne jede sa poda, moglo bi da pojede staklo", prokomentarisla sam. Na moje iznenađenje žena se nasmejala. Golubovi su završavali obrok.

Otišla sam kući, razmišljajući o onim prvim danima sa bebom. Sterilisala sam cucle do iznemoglosti, ne daj Bože da joj u usta gurnem nesterilisanu dudu.

Čitala sam sve one knjige o razvoju, sve tekstove na roditeljskim grupama sam ispratila... Krišom sam pratila majke na Instgramu, verujući da je neophodno da dođem do toga. Tog nekog tuđeg trenutka, vizuelno dopadljivog... Danima sam potajno zamišljala kako će izgledati naše fotografije sa prvog letovanja... Gadio mi se svaki višak kilograma, odraz u ogledalu, nisam podnosila.

Upala sam u depresiju i iz nje izašla kad sam napustila stereotip "super majke"

Dan je bio podeljen na faze. Ustani, podoji, daj doručak, uspavaj u određeno vreme, razvijaj detetu motoriku u određeno vreme... U osmom mesecu dete treba da jede samostalno. Taj se haos jedva počisti... Peglala sam kao idiot svaki bodi i svaki čarapu, nikada mi neće biti jasno jesu li me demoni zaposeli, vanzemaljci oteli i drogirali...

U jednom trenutku mi je postalo svejedno i osećala sam simptome blage depresije. Rutina se nije menjala, ali odsustvo svakog smisla je počelo da me obuzima. 

Jednog dana sam ušla u prodavnicu i donela kupovnu kašicu. Kakav mali korak za jednu bebu, a veliki za jednu majku. Neke drugarice su me razapele, kad sam im priznala da su mi kupovne kašice postale skoro, pa rutinska stvar. Nije pomogao ni podatak, da se ova hrana zaista strogo kontroliše. Jednostavno, u njihovim očima, bila sam jedna lenja majka, nesposobna d ačedu podarim kašicu iz blendera. Više se nisam obazirala...

Prestala sam da peglam, a znala sam otvoreno da uvalim detetu i telefon, sram me bilo. Ah bar, pola sata, da vas ne lažem, nekad i duže... Samo da znate koliko mi je bilo neophodno da odgledam "Romske svadbe", na TLC-u. Niti mi je dete patilo od ekranizma, niti mu se smanjila pažnja. Neke zle žene bi prokomentarisale da sam samo imala višak sreće, al ja sam bila u fazonu ili ću sve da za*erem, ili ću da poludim.

A nisam se više ni slikala, ni pratila Instagram majke, majke domaćice i ostala savetodavna lica. Planeta se i dalje okretala, dete je raslo, a ja sam se opet osećala kao normalna osoba. I došlo je i drugo dete ono koje je bilo van svih kodeksa i pravila. Ono koje sam često zaticala sa dudom, za koju sam mislila da je izgubljena nekoliko meseci ranije...

Pexels

Nije mi se išlo zadnji put, pa sam u ime svog psihičkog zdravlja preskočila roditeljski sastanak. Nije mi baš prijala uhu ideja o kupovini zavesa koje će našoj deci oplemeniti prostor, ne bi li tako postali bolji ljudi, a nije mi ni palo na pamet da tragam za adekvatnim odgovorom da li je neophodno da učiteljica u četvrtom razredu šalje domaći na viber grupu. Zapravo, baš me briga...

Prestala sam o sebi da razmišljam u superlativu davnih dana, a trendi, nametnuti obrazac SUPER MAJKE, odbacila sam sa gnušanjem.

I ne, nisam se više nikada zapitala da li sve radim kako treba, niti me je više doticalo tuđe mišljenje.

Jednom me je pozvala neka majka da mi kaže da je jedino moja ćerka primetila da njenom detetu nije dobro. Jednog dana, leta 2019, godine, kada se cela vrtićka grupa igrala u dvorištu, samo je ona tešila govereći joj da će roditelji uskoro doći po nju. 

I te čuvene nemajke izgleda urade nešto dobro. A osuda će znam biti...