"U martu prošle godine saznali smo da mi je žena bolesna. Bolest je veoma brzo napredovala. Doktori su rekli da imamo vrlo malo vremena. Posle ovih reči potpuno sam se raspao, ali sam uz pomoć psihijatra i psihologa stao na noge.
Ako i vi imate sa nama da podelite zanimljivu priču, pišite nam na redakcija@najzena.rs.
Kada je moja žena izašla iz bolnice, odlučio sam da se sam brinem o njoj - hranjenje, kupanje, presvlačenje, masaže. Zahvaljujući našoj brizi i odlučnosti, uspeli smo da izdržimo još 7 meseci zajedničkog života. Kada je umrla, umesto tuge i depresije, osetio sam olakšanje - bilo mi je drago što više ne pati. Morao sam da čuvam i našu petogodišnju ćerku. Prihvatio sam svoju sudbinu, ali se osećam veoma usamljeno.
Žena mi je bila najbolja drugarica. Naravno, sećamo se nje i često sa ćerkom idemo zajedno na groblje. Ali dosta mi je tugovanja. Želim normalnost. Upoznao sam čak i drugu ženu, to nije veza, već prijateljstvo koje mi je zaista trebalo, ali priznajem da će se možda jednog dana pretvoriti u nešto više.
Mnogo pričamo, osećam da imam sa kim da razgovaram. Brine se ako radim nešto pogrešno. Period bolesti moje supruge me je veoma umorio. Još uvek volim svoju pokojnu ženu i neću je zaboraviti, ali zaista želim da živim normalnim životom.
Da li je pogrešno to što radim i što ne želim da još tugujem za njom? Možda me moja ćerka neće razumeti kada poraste, ali zaista sam umoran i samo mi je potreban mir i ljubav."
Ako imate neki predlog za Nemanju ili imate i vi sa nama da podelite vašu priču, pišite nam na redakcija@najzena.rs.
BONUS VIDEO
povezane vesti
