Slavni Beograđanin pohađao je osnovnu školu “Vuk Karadžić” u centru prestonice, koja se u njegovo doba zvala “Palilulska škola”. Milutin Bojić odrastao je u zanatskoj porodici, ali okružen radnom atmosferom postao je i odličan đak. Zapravo, takav đak da je oslobođen mature. Prvu pesmu je objavio sa 18 godina , pred upis na Filozofski fakultet. Talentovani mladi pisac brzo je stekao veliki ugled što svojom zrelošću i literarnim radovima, saradnjom sa Grolom i Skerlićem, ali i poznavanjem stranih jezika, proučavanjem filozofije, psihologije, pozorišne umetnosti…
Međutim, njegovo školovanje prekinuli su Balkanski ratovi. Iako vojsku nije služio, zbog loše telesne građe, Bojića su odveli na ratište. Tada je, tih ratnih godina, nastala i “Beleška o Milutinu Bojiću” koju je napisala velika Isidora Sekulić.
RATNE 1912. I 1913. GODINA NA DVADESETOGODIŠNJEG MLADIĆA PALE SU ZNAČAJNO, I KAO ČINJENICA I KAO VIZIJA IZ KNJIGA STAROSTAVNIH… ON POČINJE OSEĆATI DUH PROŠLOSTI. NJEGOVA DUŠA I VIDI I SLIKA FRESKE TE ČUDNE ISTORIJSKE POVORKE NAŠE PUNE JUNAKA I BORACA KOJI U CRKVI STOJE, I KADE IH, I ZVONA NAD NJIMA BRUJE… U BOJIĆU JE POTRES VEKOVA. USTAJE U NJEMU ROD, ZEMLJA, ZAPOČINJE SAN I SLUTNJA EPOPEJE: SPREMA SE NOVA LIRIKA, LIRIKA EPSKA, BEZLIČNA, SVETO BOLNA… – NAPISALA JE TADA SEKULIĆEVA.
Poznato je da naši prostori nisu imali mnogo mira, te je uskoro počeo i Veliki rat. Bojić se pridružio srpskoj vojsci. Nalazio se u sastavu telegrafske jedinice, a pri dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komande.
Usput je opevao patnje i stradanja našeg naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije. Na isti potresni način ovekovečio je i jezivu viziju plave grobnice kod Vida, ostrva smrti.
Na putu ka Solunu, Bojić se razboleo i to teško, kao i mnogi Srbi koji su gladni, bosi i smrznuti tumarali Balkanom. Srpska kuća na Krfu čuva Bojićevo pismo koje je pisao devojci Radmili u Beograd:
"TEŠKO SAM OBOLEO. SVET OKO MENE NE ZNA DA MORAM U POSTELJU. USTAĆU, SUTRA, SAMO ZATO DA NAĐEM NEKOGA KOME ĆU DATI OVO PISMO. I DUŠA MI JE BOLESNA. I PONOS. UMORNI SU KAO I TELO. DA… JA DOBRO VIDIM SVOJ KRAJ. NEMA MI ŽIVOTA, MOŽDA, JOŠ NI GODINU DANA. NIŠTA ME VIŠE NE VESELI. ČINI MI SE DA NIKAD NEĆU VIDETI SVOJU ZEMLJU. NI TEBE. OSTAĆU OVDE, DALEKO OD SVEGA. POKOPAN ISPOD ČEMPRESA. ZABORAVLJEN OD SVIH KAO OVI MUČENICI KOJE SAVEZNIČKIM LAĐAMA, MRTVE, PREDAJU PUČINI I MORSKOJ DUBINI… MOLIM TE, NE PIŠI I NE GOVORI NIKOM O OVOME. GRLIM TE, GRLIM, DRAGA, MADA MI SMRT KUCA NA VRATIMA"
Milutin Bojić mučio se godinu i po dana. Lečio se i u Nici, a kada je poverovao da se izlečio, tražio je da ga vrate u Solun, znajući da vojska sprema proboj fronta. Želeo je da bude deo te bitke. Nažalost, nesrećni mladić nije dočekao proboj Solunskog fronta. Zbog tuberkuloze i zapaljenja pluća smešten je u Vojnu bolnicu u Solunu. Preminuo je u novembru 1917, sa samo 25 godina. Sahranjen je pored ratnih drugova, na Zejtinliku, a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd krajem leta 1922. godine, u porodičnu grobnicu na Novom groblju.
BONUS VIDEO
