Muke koje im je priredio car Dioklecijan nisu bile nimalo blage za Anikita i Fotijea.
Car Dioklecijan je jednom prilikom posetio grad Nikomidiju sa zlom namerom, da u njemu potpuno istrebi hrišćane. Kada je počeo da sprovodi svoj zli naum i bezdušno da muči vernike, pojavi se pred njim sveti Anikita, jedan od gradonačelnika, i ispovedi pred carem svoju veru u Hrista Gospoda, Boga ovaploćenog u telu radi našeg spasenja.
SVAKA ŽENA TREBA DA ZNA
BAKLAVA ČIZKEJK Fenomenalna poslastica od koje će vam poći voda na usta, za sve prilike
NEODOLJIVI KOLAČ SA PISTAĆIMA Osvežavajući desert kao osmišljen za proleće, bićete oduševljeni
AJMOKAC SA SPANAĆEM I PILETINOM Rapsodija ukusa u svakom zalogaju, za ručak koji se pamti
Uz to je rekao za statue idola da su gluvo i nemo kamenje i da je klanjanje njima nedostojno razumnog čoveka.Razjaren car je naredio, da mu odseku jezik. No Anikita je silom Božjom i dalje zadržao moć govora. Tad car pusti lava na njega, ali lav poče da se umiljava oko njega.
U tom času Anikita sruši Herkulov hram ali cara to ne pokoleba i on nastavi sa najstrašnijim mučenjem. Fotije, Anikitin rođak, kada je video muke Anikitijeve, poljubi ga i reče caru: "O idolopokloniče, postidi se, bogovi su tvoji ništavila!"
Na to car naredi da ga odmah mačem poseku. Ali dželat, dignuvši ruku na svetog Fotija, sam sebe udari mačem i umre. Posle dugih muka baciše ih obojicu u tamnicu, u kojoj su proveli tri godine. Nakon toga ih izvedoše i baciše u ogromnu, zažarenu peć. Tada mnogi hrišćani, ljudi, žene i deca svojevoljno uđoše za njima u oganj uzvikujući: "Hrišćani smo! Poštujemo Boga jedinoga" I iz ognja se začu hrišćanska molitva, kojom su zahvaljivali Bogu za smrt mučeničku.
Sveti Anikita i Fotije prizivaju se u molitvama pri jeleosvećenju i vodoosvećenju i u narodu se veruje da na današnji dan treba izgovoriti svojevrsnu besedu kako bi vam "krenulo nabolje".
Ovo je beseda koju bi, ako ste vernik, obavezno trebalo da izgovorite danas:
"Nauči se poštovati i voleti male i proste ljude. Takvih je najviše na zemlji, takvih je najviše i u carstvu Božjem. Kod njih nema gordosti, tj. osnovnog bezumlja, od koga boluju duše bogatih i silnih ovoga sveta. Oni izvršavaju svoju dužnost u ovome svetu često savršeno, pa ipak im izgleda smešno, kad ih neko hvali za to; dok velikaši traže pohvalu za svako svoje delo, često i nesavršeno izvršeno".
