Na današnji dan se osveštava voda u svim pravoslavnim crkvama širom zemlje, a za tu vodu se veruje da je čudotvorna i da ima lekovita svojstva.
U svetoj tajni Krštenja, osvećena voda postaje "vodom očišćenja, banjom preporoda, izvorom života", u kojoj se kršteni rađa "vodom i Duhom" za novu stvarnost Carstva Nebeskoga.
O značaju Bogojavljenske vode, ovako je govorio sveti Nikolaj Velimirović:
- Bogojavljenska voda divna je potvrda pravoslavne vere. Njena osobina je da godinama ostaje sveža, ukusna, osvećena i lekovita.
Odavno se čuva običaj da se ova vodica čuva u flašici tokom cele godine, jer ona pomaže u svakoj bolesti i kad mala deca imaju strah noću, i kad čoveku naglo pozli i kad mu hrana ne prija i kad ne može da podnosi bolove u bolesti i kad mu se mute misli i ne zna kako jednu stvar da reši – i uopšte, mnogobrojne su prilike u životu i teškoće kad se Bogojavljenska vodica sa verom upotrebi i stvarno koristi.
Na sam dan Bogojavljenja crkva dozvoljava da se tom vodicom krope sve odaje i svaki kutak i da sva čeljad piju koliko ko hoće. Ali, u svima drugim danima godine, Bogojavljenskom vodicom ne sme ništa da se kropi, sem da se pije u bolesti. A zdravi ako žele, moraju koji dan postiti, pa tu vodicu uzeti ujutru.
- U 14. veku, za vreme cara Dušana i kneza Lazara, onim ljudima kojim nije dozvoljeno da se pričeste zbog nekog velikog greha, dozvoljeno im je da poste i okuse Bogojavljenske vodice. Svaka kuća, na dan Bogojavljenja, kad sveštenik sveti vodu, treba da uzme u naročit sud i da se čuva preko cele godine govorio -je vladika Nikolaj.
Sveta Vodica, naročito ona Bogojavljenska (koju narod uglavnom i uzima i nosi svojim domovima), može se čuvati neograničeno vreme. Ma koliko dugo je čuvali, ona ne gubi svoju osvećujuću blagodat niti postaje podložna kvarenju.
No, glavno pitanje je "nakon jedne godine, kada stigne nova vodica, šta da se radi sa starom?" Odgovor na to pitanje, u crkvenim knjigama ne piše, niti ima bilo kakvo pisano naređenje u vezi toga. Ali zato postoji narodno predanje i običaj kojeg je crkva prećutno usvojila, te je isti stekao predanjsku vrednost, kao i mnoge druge stvari koje se putem predanja u Crkvi čuvaju.
Dakle, po tom narodnom predanju, a sada i crkvenom predanju, ukoliko se sva količina bogojavljenske vodice ne utroši pobožno u toku godine, onda se taj ostatak, kada stigne nova vodica, sipa u bunar, u reku ili u cveće.
U svakom slučaju tamo gde se neće izložiti gaženju i obesvećenju.
Što se pak tiče vodice koja se po domovima sveti za Vaskrs (nikada na Vaskrs), ona se u toku posta može, i treba, uzimati svako jutro po malo pre jela, i tako utrošiti. Ona se upravo i osvećuje sa tim ciljem da bi sveti veliki praznik Vaskrsenje Hristovo dočekali u osvećenim domovima, ali i sa osvećenom dušom svojom (kao hramom Duha Svetoga), čemu pobožno korišćenje svete vodice itekako doprinosi.
Osvećena vodica za Krsnu slavu sva se upotrebi na spravljanje slavskog kolača i koljiva, a može i da se ostavi malo za piće da svi članovi doma popiju po gugljaj za osvećenje duše i tela.
