Ja sam baka, a ne besplatni bebi servis: Volim svoje unuke, ali ne želim da ih čuvam na silu, a sin se ljuti, kaže da sam sebična

Bila sam presrećna kada mi je sin rekao da će postati otac blizanaca i da ću konačno postati baka. Sanjala sam o tome kako ću ih voditi na sladoled, kako će prespavati kod mene, i kako ću biti prisutna u njihovim životima, baš kao što je moja baka bila u mom. Uživala bih u njihovoj pažnji, ali nisam razmišljala o naporima koje vaspitanje dece nosi sa sobom.

Ovo je početak ispovesti bake Katarine za iNews, koju prenosimo u celosti. Naime, penzionisala sam se mesec dana pre nego što su blizanci došli na svet. Imala sam karijeru koja je bila stresna, a bila sam i samohrana majka koja je odgajala dvoje dece. Iako su mi prijatelji pružali podršku, povukla sam se u penziju sa 67 godina i odustala od malog biznisa koji sam vodila godinama.

Prva godina penzije bila je kao iz bajke. Putovala sam, učila slikanje, volontirala, ali i pomagale sam snaji dok je bila na porodiljskom. Pomagala sam im sa blizancima, jer je svaka pomoć bila dragocena u tim prvim mesecima života beba. Sve je bilo lepo dok nisu postavili pitanje koje me iznenadilo – kako bi želeli da čuvam blizance redovno svake nedelje.

Bila sam šokirana jer nisam očekivala ovakvu odgovornost, ali nisam im mogla odbiti pomoć. Iako sam znala da je čuvanje dece skupo, to što sam postala redovan čuvar blizanaca ubrzo je postalo previše za mene. Zamišljala sam umesto toga da pijem kafu i čitam novine, a sada sam postala neprekidna dadilja, pod velikim pritiskom striktnih pravila koje je postavila snaja.

Briga o unucima postala je dužnost, a ne radost. Počela sam da se osećam iscrpljeno, a nisam im zamerala, ali se i dalje pitam gde je nestala moja sloboda. Moji prijatelji su podeljeni – neki su srećni što pomažu, dok se drugi osećaju kao ja, kao da su postali radnici za decu, a ne bake i deke koje treba da uživaju u životu.

Razumem finansijske pritiske pod kojima su moja deca, ali mislim da to ne znači da treba da žrtvujem svoj život. Starim, želim da uživam u onome što mi preostalo, i ne želim da osećam stres pred svakim "smotram" kada moram da brinem o njima. Sin to ne razume, vidim da se ljute kad ih odbijem. Možda moram da budem direktnija sa svojim sinom i snajom, jer ih volim, ali zaslužila sam svoju slobodu. Želim da budem baka, a ne dadilja.