Božić je jedan od najvećih i najsvetijih praznika u srpskom narodu, a uz njega se vekovima vezuju brojni običaji koje mnoge porodice i danas poštuju. Ipak, vreme je učinilo svoje – neki rituali su pali u zaborav i pamte ih još samo oni koji su, kao deca, pažljivo slušali priče svojih baka i deka.

Jedan od takvih običaja zabeležio je Veselin Čajkanović, najznačajniji srpski etnolog, u svojoj knjizi „Mit i religija u Srba“, u kojoj je sabrao dragocena svedočanstva o narodnim verovanjima i prazničnim pravilima.

Govoreći o trpezi za Badnje veče, Čajkanović navodi da je tucani pasulj obavezno jelo, ali ne samo za tu noć. Prema starom verovanju, jedna kašika pasulja morala se sačuvati sve do Krstovdana, jer se smatralo da donosi zdravlje i zaštitu doma.

Pored pasulja, na badnjoj večeri su nezaobilazni i orasi, koji su se jeli sami, sa medom ili dodavali u pite i rezance. Posebno mesto imao je i takozvani božićni med, koji se nije trošio odmah – čuvao se kao prirodni lek. U pojedinim krajevima, poput okoline Banjaluke i Banata, na trpezi je obavezno bila i riba.

Važno je napomenuti da je reč o zimskom Krstovdanu, koji se obeležava uoči Bogojavljenja.

Čajkanović je bio jedan od prvih naučnika koji je sistematično zapisivao i tumačio običaje srpskog naroda, a zahvaljujući njegovom radu, mnogi rituali koji bi inače nestali – i danas žive u sećanju i praksi.