Zovem se Snežana, imam 66 godina i živim u Požarevcu. Udovica sam već nekoliko godina, a moj sin je jedina porodica koju imam. Cela mladost mi je prošla u trudu da ga vaspitam u skladu s našom pravoslavnom verom i tradicijom, verujući da je to najbolji put za njega. Uvek sam se trudila da ga naučim pravim vrednostima, ali od kada se oženio, čini mi se da je potpuno promenio svoj odnos prema veri i tradiciji.
Kao majku, to me boli. Moj sin sada ignoriše postove, ne ide u crkvu i ne pričešćuje se. Više ne slavi praznike onako kako smo to zajedno činili ranije. Umesto toplog porodičnog okupljanja za slavskom trpezom ili odlaska u crkvu, sada su to obični dani. Kada ga pitam zašto, odgovara mi kratko da je to njegov izbor.
Pre tri godine dobio je ćerkicu, moju unuku, i radovala sam se trenutku kada ćemo je krstiti. Međutim, moj sin je odlučno odbio. Njegov stav je da dete treba samo da izabere kada odraste da li želi da bude kršteno ili ne. Iskreno, to me zbunjuje i rastužuje. Smatram da je krštenje temeljni korak kojim dete stavljamo pod Božju zaštitu.
Imam osećaj da je njegova supruga ta koja ga udaljava od vere. Ona dolazi iz porodice koja nije strogo religiozna, i mislim da njen uticaj igra veliku ulogu u njegovim odlukama. Ipak, ne želim da stvaram sukobe, već pokušavam da razumem gde sam možda pogrešila u njegovom vaspitanju.
Svakodnevno molim Boga da me uputi kako da postupim. Želim da zaštitim unuku i približim je veri, jer verujem da je to ispravan put za nju. Da li je greška u meni? Da li sam negde pogrešila u odgajanju svog sina?
Volela bih da čujem savete onih koji su prošli kroz slične situacije. Kako pomiriti razlike u porodici kada su u pitanju vera i tradicija? Da li treba da insistiram ili da pustim da stvari idu svojim tokom? Kao majka, samo želim da moja porodica bude blagoslovena i da vera ostane stub naših života.
