"U Nemačku sam 2014. godine na tri meseca da radim i zaradim sebi džip, imala sam frizerski salon u Bosni i zatvorila sam ga... Došla sam da radim, da služim čoveka... Kad sam došla, žena služila i mene i njega.Šta je ovo?! Kad sam otišla od kuće rekla sam mami, daj mi za kartu u jednom pravcu, ne vraćam se, a mama mi daje pare i kaže: Ne znaš na šta ideš tamo, evo da možeš da se vratiš, tamo mnogo lažu“, počinje svoju ispovest Hana, koja skoro deset godina živi i radi u Nemačkoj.
Sada se snašla, dobro joj ide, ali početak nije bio nimalo lak, upozoravala ju je rođena majka, koja je, kao i Hanin otac, penziju zaradila u Nemačkoj.
"Zna žena", kaže Hana, prisećajući se svog dolaska u Nemačku i činjenice koliko je bila uplašena jer nije znala ni jezik, a tamo je otišla potpuno sama u potrazi za poslom.
"Posle dve-tri nedelje idemo u restoran, vodi me ovaj... Jedan naš sa Kosova je držao, govori srpski... Čovek nas je poslužio, seo i preveo mi. Malo se bojim, malo nervozna, a ovaj mi je predložio da mi sredi papire, da me oženi, ali pod uslovom da ga služim dok je živ da ga deca ne stavljaju u domu... I nešto je zabrljao sa decom... Kuku, šta će mi moji svi hodža i hadžije, šta će mi reći, a kako drugo da ostanem u Nemačkoj.. Ja imam 50 godina, kada ću zaraditi penziju, a ovaj mi kaže da prihvatim..." - seća se Hana.
"Ju ga vidi takvog kakav je, a on mi kaže imam sve, nećeš se pokajati, kaže, a ja kažem šta imam od toga, osim papira, a on mi kaže ovako: Oči u oči, moj interes, tvoj interes... Služi me dok sam živ, oženiću te, daću ti papire, daću ti sve što imam... Kažem mu, imam kredit u Bosni, čovek mi daje 5.000 i kaže idi u Bosnu i plati, a ja sam imala kredit od 3.000, dao nam je još dve hiljade..." - priseća se Hana.
"Nit je meni bilo do udaje, 50 godina imam, ne treba mi muškarac, šta da radim.... ’Ajde da iskoristim, da imam neku penziju, materi nije bilo pravo, a otac... Nije me se familija odrekla. Jesam li ga dovela u Bosnu? Jesam, morala sam, došla sam dole u Bosnu zbog tih papira",kaže Hana za Jutjub kanal Auslenderi, koji beleži priče i sudbine gastarbajtera iz cele bivše Jugoslavije.
Šta su radili i kako su komunicirali
"Nije mi bilo pravo, dođeš u Švabinu kuću, ne znaš jezik, ne znaš ga, prvo sam se uplašila, imala sam svoju sobu, a uveče sam morala da je zaključam. ... On je bio težak, tamo su svi teški... Kaže mi da odem do mesare da kupim nešto za jelo, ja ne znam ništa.... Došao je komšija i njegova žena mi je pomogla oko jezika, a on govori drugačije od onih u Berlinu koji govore čisti nemački, sve hš, šš... Šta me zezaš?".
Starac od osamdeset i nešto godina za kojeg se udala imao je tri odrasla sina, a tek kada je umro saznala je od notara da odnekud ima četvrtog sina.
"Kada je umro, njegova deca i ja smo seli za sto i ja sam im rekla: Recite mi ako sam uzela nešto što nije moje, nisam mi uzeli ništa... Iako je imao osamdeset godina, bio je dosta aktivan, dosta smo putovali zajedno.
Nisam mu bila rob, čovek je sve radio, ja ga nisam kupala, on je sve to sam radio, ja sam pravila doručak, ručak, večeru, prala, peglala, ali sam ga prvi put okupala kad je umro, a uvek sam imala najveći strah od mrtvih.. od mrtvih ljudi.
Ispričala je i da su je nekoliko puta za ovih skoro 10 godina prevarili i poslodavac i kasirka koleginica, ali ih je poslala na sud i to naplatila.
Koliku joj je penziju ostavio?
Čvrsto planira da se 2025. vrati kući u Bosnu jer sad ima penziju, kad se na onu Švabinu doda i njena, biće to dosta. Kaže, 500 evra što joj je ostavio dosta joj, njoj više ne treba, da ima da jede i pije i to je to.
Inače, dodaje, u Nemačkoj imaš dve penzije - ona ima njegovu i imaće svoju, a penzija će joj sa godinama samo rasti.
