Teun Toebes nije običan 24-godišnjak, niti bi se njegov način života mogao smatrati uobičajenim. On živi na odeljenju za demenciju u domu za negu Verpleeghuis Groenelaan (Domaćinska Zelena kuća) u Holandiji, piše britanski Telegraph.
Ako zvuči kao čudna avantura, to često i jeste. Toebes, koji je kvalifikovani negovatelj u domu za stare, preselio se u prethodni dom u Utrehtu kao osoblje pre tri godine, ali je prošlu godinu proveo samo kao stanar. Sada objavljuje knjigu u Velikoj Britaniji, "Cimeri: Sve što je jedan mladi student naučio o ljubavi, nezi i demenciji živeći u domu za negu", koja ne samo da slavi radost ovog posebnog oblika međugeneracijskog života, već osvetljava često mračnu realnost života sa demencijom.
- Stvarno sam to želeo da doživim. Naravno, ne znam kako je živeti sa demencijom, jer ja nemam demenciju. Ali živeći sa ljudima sa demencijom tri godine, mnogo znam o životu u ovakvim institucijama, i slušam ljude. Zapravo, slušanje ljudi je glavna stvar koju radim - rekao je Teun za Telegraph.
On i 14 stanovnika sa demencijom žive na "zatvorenom" odeljenju (u celom domu ima 126 takvih odeljenja), što znači da "iz bezbednosnih razloga" ne mogu da izlaze. Toebes, s obzirom na njegov neobičan položaj, jedini zna kod za glavna vrata, iza kojih je vrt, parking, prodavnice, ceo svet. "Manikirka dolazi kod nas, supermarket dolazi kod nas", objašnjava. "Sve kako ne bismo više učestvovali u društvu."
Najstariji od četvoro dece, Toebes je rođen u Brabantu, na jugu Holandije. Njegova majka je medicinska sestra za psihijatriju, a otac radi kao računovođa.
Kao dete, vozio je bicikl sa prvim pomoćnim setom, tragajući za povređenim ljudima. Diploma iz nege postala je neizbežna, ali je, kako kaže, imao negativan pogled na domove za stare, pa je strepeo kada su ga poslali, sa 17 godina, na praksu u lokalni dom.
"Sećam se kako prvi put prolazim kroz vrata i ona se zatvaraju za mnom. Osećao sam se kao da sam u nestvarnom ničijoj zemlji. Shvatio sam da isključujemo ljude iz društva zbog njihove bolesti. Zaista me je zabrinuo budući život ljudi sa demencijom", kaže.
"Bio je to i moj budući život. U 17. godini shvatio sam da postoji verovatnoća da ću u budućnosti dobiti dijagnozu demencije. Globalno, verovatnoća je jedan prema pet. I sa tim godinama sam primetio nekoliko stvari: s jedne strane, bol zbog sistema, koji se fokusira na kontrolu; a s druge strane, divni ljudi, sa kojima sam izgradio jake odnose."
To ga je pokrenulo. Tokom prakse je imao posebnog prijatelja, Johna, starog čoveka sa Parkinsonovom bolešću, koji mu je verovao do te mere da je postao jedini negovatelj kome je John dozvolio da mu sredi brkove. Toebes ga je često vodio na vožnje.
"Nisam ga posmatrao kao bolesnu osobu, već kao prijatelja. Ali kad se vratimo, negovatelj ne kaže: 'Wow, John, deluješ tako srećno', ili 'Kakav osmeh na tvom licu, John!'. On samo kaže: 'Teun, imaš li osiguranje za ovo?' To me je nateralo da shvatim da možemo imati dobre namere, ali fokus nije na kvalitetu života ljudi sa demencijom ili Parkinsonovom bolešću."
Vremenom, frustracija je rasla: osećao je da se stanovnici često drže pod kontrolom i štite umesto da im se dozvoli da žive bogatim i punim životom do kraja.
Preselio se u taj dom, dok je još studirao, 2021. godine. Prijatelji su se prvobitno pitali da li je lud i zašto to radi, a on je i sam znao da je to neobično. Prijatelji su se na kraju navikli, jer je uvek govorio o nezi osoba sa demencijom.
Očevi rođaci su, s druge strane, smatrali da je smešno i jednostavno rekli: "Nisam mislio da ćeš pre mene da se preseliš u dom za stare…" A šefovi su bili šokirani: očigledno, do tada nisu imali takav zahtev. Ali su mu izašli u susret, nudeći mu besplatan smeštaj, jer je bilo mnogo slobodnih kreveta i cilj mu je bio plemenit. .
Toebes je voleo prvi dom u kojem je živeo i snimao je TikTok plesove sa cimerima (ako nešto objavljuje na mreži, uvek traži dozvolu od njihovih zakonskih zastupnika).
Tamo je stekao najboljeg prijatelja, Ada, 79-godišnjaka sa demencijom, sa kojim je izlazio na kafu i razgovarao, gledajući kako oživljava. "Kada bi bio u svojoj sobi, gledao bi istu TV emisiju tri puta zaredom i ne bi primetio, a negovatelji bi jednostavno otklanjali bol. Bio bi zaglavljen."
Toebes priznaje da je morao delimično da se odrekne života 24-godišnjaka.
"To ne znači da nemam prijatelje svojih godina, naravno da imam. Naravno, imam 24 godine. Šta mislite? Kada se vratim, moram zvoniti na vratima i reći 'Teun Toebes, odeljenje Theaterhof', a onda noćna smena otvori električna vrata."
Porodica mu ne dolazi u posetu.
"Mislim da šokira ljude, da ih suočava sa sopstvenim egzistencijalnim osećanjima: 'Da li je ovo moja budućnost?' Zato uglavnom moram da idem kod njih."
