Norma Bastidas iz Meksika ima životnu priču koja je puna uspova i padova, ali i događaja koji se veoma teško preživljavaju. Nož u srce zabili su joj njeni najbliž ljudi, a ujak joj je od svih učinio najveće zlo. Iz svega se izdigla kao fenkis iz pepela i danas je inspiracija mogima, posebno ženama koje trenutno prolaze kroz porodični pakao.
Pretrčanih 240 kilometara kroz pustinjske predele Namibije i dvostruki maraton kroz ledene tundre Antarktika samo su deo ogromnih dostignuća Norme Bastidas.
Rođena 1967. u Mazatlanu (Meksiko), a imala je 11 godina kada joj je otac umro. Tada su počele i nevolje. Majka je ostala sama s petoro dece.
- Svi smo radili, nismo bili zaštićeni - kaže Norma.
Umesto da im pomogne, rodbina je zloupotrebljavala tešku situaciju u kojoj su se našli, a slepi ujak, koga je čuvala, ju je silovao. Imala je 19 godina kada ju je zapazila jedna žena i ponudila joj posao modela u Japanu. Majka se bojala da je pusti, ali pošto je to bila jedina šansa za bolji život, nije je sprečavala.
Kada je stigla u Japan, u agenciji su joj oduzeli pasoš i smestili u stan. Onda su je obavestili da im duguje novac za kartu, stan i hranu. Nadajući se da će uskoro dobro zarađivati kao model, pristala je.
Međutim, od manekenskog posla nije bilo ništa. Umesto toga, poslali su je u klub zatvorenog tipa u Tokiju.
- Prodali su me onome ko je najviše ponudio. Kupila me je veoma poznata ličnost i postala sam njegovo vlasništvo - kaže Bastidas.
Pošto nije znala japanski, nije imala šanse da se izvuče.
- Lišavaju te mogućnosti da brineš o sebi. Nisam ni videla čoveka koji me je kupio.
Na pitanje zašto nije pokušala da pobegne i potraži pomoć policije ili se javi kući, ona objašnjava:
- Morala sam da platim dug, a moja porodica nije bila u mogućnosti da mi pošalje novac. Nisam mogla da odem u policiju. Bila sam u Japanu, a nisam imala pasoš. Već sam bila obeležena kao prostitutka.
Posle nekoliko godina, ipak je uspela da pobegne uz pomoć ljudi iz obližnjeg manastira. Kasnije se udala i preselila u Vankuver u Kanadi.
Nevoljama nije bilo kraja
Međutim, još dok je bila u Japanu odala se piću, koje joj je pomagalo da prevaziđe osećanje sramote. Brak joj je propao i nije uspevala da zadrži nijedan posao.
Prelomni trenutak u njenom životu bilo je saznanje da njen sin boluje od degenerativnog oboljenja oka koje vodi u slepilo.
- Bila sam ranjiva, samohrana majka, koja je ostala bez posla. Imala sam dete koje ima 11 godina. Čovek koji me silovao kada sam ja imala 11 godina bio je slep. Bilo je to previše za mene. Imala sam osećaj da nikad neću pobeći od prošlosti - kaže Norma.
Ali umesto da leči muke alkoholom, kao što je uvek činila, odlučila je da okrene novi list.
- Znala sam da izlažem dete riziku kada sam mentalno odsutna. Morala sam da budem trezna da bih našla rešenje - kaže ona.
Tada je počela da trči: noću, da je niko ne bi čuo kako plače.
Postala rekorderka za 6 meseci
U roku od šest meseci kvalifikovala se za jednu od najpoznatijih svetskih trka - Bostonski maraton.
- Postala sam odlična trkačica zbog ogromnog pritiska s kojim sam morala da se izborim. Trčanje je bilo nešto što sam mogla da kontrolišem. Nisam mogla da kontrolišem brzinu napredovanja bolesti sina. Nisam mogla da utičem na to da li će me ponovo otpustiti. Ali: mogla sam da obujem patike i treniram.
Ubrzo nakon toga, popela se na sedam najviših vrhova na svim kontinentima kako bi prikupila novac za istraživanja u oblasti lečenja genetski uzrokovanog dečjeg slepila.Godine 2013. pozvala je prijatelja Breda Rajlija, koji vodi organizaciju protiv trgovine ljudima "iEmpathize".
Rekla mu je da želi da učini nešto veliko za borbu protiv trgovine ljudima. Zajedno s Rajlijem osmislila je najduži trijatlon na svetu. Postaviće svetski rekord prateći poznatu rutu trgovaca ljudima.
Tokom 65 dana 2014. Bastidas je trčala, vozila bicikl i plivala od Kankuna (Meksiko) do Vašingtona.
- Plivala je 10-15 kilometara dan za danom. Zatim bi prešla na bicikl i vozila između 150 i 200 kilometara dnevno. A onda bi trčala između 50-66, pa čak i 160 kilometara bez pauze - kaže Rajli.
Iako se trudi da joj um bude čist tokom dugih trka, ne zaboravlja šta je doživela kao žrtva.
- Da biste bili dobar aktivista morate da saosećate s bolom i poniženjem žrtava, naročito kada i dalje ima mnogo ljudi koji ih osuđuju - kaže ona, a prenosi Blic.
A ističe da je najbolji osećaj imala na kraju trke koja joj je obezbedila ulazak u Ginisovu knjigu rekorda. Dočekale su je preživele žrtve trgovine ljudima koje su trčale pored nje u poslednjim kilometrima trke do Vašingtona.
