Zašto kao rođena Beograđanka iz dubine duše zavidim ljudima iz unutrašnjosti?

Sva deca iz ulice i drugari iz škole, nakon letovanja, odlazili su na selo i ostajali tamo do početka nove školske godine. Park u kome smo se igrali postajao je prazan, a meni neizdrživo dosadno i jedva sam čekala da dođe 1. septembar.

Pamtim začuđene poglede kada deci kažem da ja nemam selo i objašnjavanje da su mi babe i dede iz Beograda. I pamtim koliko sam bila ljubomorna na to famozno selo, kako mi je to delovalo kao nešto mistično i lepo. Odrastanjem, ovo osećanje neuklopljenosti, postalo je u tinejdžerskim godinama i na studijama nešto zbog čega su mi ljudi govorili ,,a pa lako je tebi“, a tipične opaske Beograđana ,,kako je lepo za praznike kad Beograđani odu kući na selo“, bile su mi ne samo degutantne i primitivne, nego i instant test inteligencije. Jer sam uvek smatrala da je za ljude koji nemaju druge uspehe u životu, uspeh to gde su rođeni, u kojim okolnostima i slično.

I ne samo, to – osećanje iz detinjstva da je na tom ,,selu“ nešto meni nedokučivo pratilo me je kroz kasnije životne faze i i dalje izazivalo osećaj da nisam deo nečega mnogo bitnog. Bilo je milion situacija u kojima sam prisustvovala spajanju potpuno nepoznatih ljudi kroz čuvenu rečenicu ,,a odakle su tvoji“. Od potpunih stranaca, koji se prvi put u životu sreću, kroz zaključak da su iz istog sela, padale su sve granice, ljudi su postajali braća, govoreći nekim tajnim jezikom zavičaja samo njima poznatim. Taj trenutak spajanja, identifikacije, koji Beograđani nažalost dominantno imaju samo kroz pokazivanje prezira prema onima koji su došli iz unutrašnjosti, ostaje nešto na čemu svi mi koji smo treća, četvrta, peta i tako dalje generacija Beograđana, možemo samo da zavidimo.