Zlostavljanje je kliše. Zvuči surovo. Nije samo da zvuči. Jeste surovo, ali je istinito. Danas se više iznenadim kada vidim srećnu osobu na ulici, neku koja se smeška dok priča telefonom, umesto da viče ili da se pravda, ali ipak me je ova žena iznenadila.
Stajala je u Maxiju u redu za plaćanje, sa korpom u kojoj su bili higijenski ulošci, pola hleba i slatko mleko. Ponašala se uobičajeno, platila I izašla. Ali ispod oka joj je stajala crna šljiva. Možda zvuči neosećajno, ali nije to ono što me je pogodilo.
Šjiva, pa šta? Ko zna šta joj se desilo. Pogodilo me je ponašanje kasirke koja ju je gledala sa nipodaštavanjem, nekim laganim prezirom dok joj je dodavala račun i kusur, koga nije bilo sa pređašnjim kupcem.
Zapravo, minut pre toga se topila od miline pred sredovečnim čovekom koji je napravio jednu od onih jeftinih šala rezervisanih za šalteruše i slične namiguše.
Žena je ustuknula pred kasirkinim pogledom, spustila glavu i otišla. Stojeći iza nje, jasno sam joj videla crvene pecate po vratu i obrazima. Žigove sramote, koji su govorili više od ljubičaste masnice ispod oka.
Došlo mi je da udarim onu kasirku korpom u glavu, da joj olupam glavu o kasu, ali nisam ništa uradila. Jer zapravo nista ne mogu da uradim. Ona je samo jedna od vas, zbog kojih se žrtve nasilja osećaju kao žrtve i kad izađu iz kuće.
