Da šoping može da bude i "bolest" govori ovaj primer Kerol Bejn (43) koja je upravo zbog ovekve strasti izgubila sve što je ikada imala.
Kako žena sada tvrdi, prestala je da izlazi iz svog doma kada su dani sniženja, jer se plaši svog poroka, ali kaže da sada nikad nije srećnija.
Njena priča počinje ovako:
- Imala sam dobar posao i pristojnu platu. Potičem iz dobrostojeće porodice i nikad nisam morala da brinem zbog finansijskog stanja. Kao mala uvek bi dobila ono što poželim, a kasnije kada sam počela da radim kupovala sam sebi sve što bi mi se dopalo - započela je svoju priču.
- Kako su godine prolazile, tako su i moje želje postajale veće. Prvo su to bile krpice, a zatim Šanel torba, pa onda Guči cipele. Uvek bih pronalazila opravdanje i obrazloženje kada me neko pita zašto kupujem toliko stavari. Vrlo lako bih ubedila sebe, a i okolinu da mi je još jedan komad garderobe prosto neophodan - dodala je.
Ona nije svatila da ima ozbiljan problem.
- U početku sam trošila samo onoliko novca koliko bih imala, a onda sam otišla korak dalje - priznala je ona.
Banke su joj nudile razne mogućnosti, od dozvoljenog minusa do kredita, a Kerol nije mogla da im odoli. Sve te ponude izgledale su tako primamljivo, a bila je ubeđena da će lako vrtiti sve te dugove. Nakon garderobe, kupila je novi nameštaj, a zatim i kola. A onda...
- Živela sam tako nekoliko godina, a onda je došla korona i ja sam ostala bez posla. Prvih par meseci dobijala sam pomoć kao nezaposleno lice, a budući da novog posla nije bilo ni na vidiku, postala sam svesna situacije - prisetila se.
Žena je tada postala svesna svoje situacije, a dugovala je više od 35 hiljada dolara, a uopšte nije znala kako će to da vrati. Kamate su se nagomilale, banke su je zvale, a ona je morala sve da rasproda kako bi vratila deo duga.
Rasprodala je sve svoje skupocene torbe i garderobu. Iz luksuznog iznajmljenog stana morala je da se iseli i vrati kod roditelja i počne da živi životom kakv je za nju do tad bio nepoznanica.
Ipak na kraju cele priče Kerol kaže da nikad nije bila srećnija.
- Nisam ni shvatala da šopingom pokušavam da "kupim" dobro raspoloženje i ljubav. Mislila sam da ću postati srećnija ako budem imala baš tu torbu ili baš te cipele. Međutim to se nije desilo. Naučila sam da niša ne može da nadomesti moju tugu, gomila garderobe, skup nakit i obuća to neće moći. Problemi se ne rešavaju na taj način - rekla je.
- Danas nemam puno para, a ni stvari, ali sam naučila da cenim prave vrednosti u životu - priznala je žena.
Da ovo nije usamljen slučaj govori i činjenica da psiholozi i socijalni radnici šopingmaniju svrstavaju u opsednutost koju treba lečiti.
Neki socijalni radnici smatraju da za ovakve slučajeve nema mnogo adekvatnih vidova pomoći, ali se slažu u jednom - obično prođe previše vremena dok osoba koja je "u problemu" ne potraži rešenje. Žene koje pogađa šopingmanija uglavnom imaju oko četrdeset godina, a ni muškarci više nisu redak slučaj.
Okidač za impulsivnu kupovinu, uglavnom je neraspoloženje. Nemci su čak izmislili izraz za ovo stanje, a to je "stresskauf".
BONUS VIDEO
