Ona sebe smatra superherojem. Preživela je černobilsku katastrofu kao trogodišnja devojčica. Godinama se borila sa bolestima i oboljenjima nastalim od zračenja. O svojoj patnji i načinu na koji je pronašla da se nosi sa traumom govori u knjizi „Kako naučiti da prihvatiš ono što se ne može promeniti“.
"Nisam se transformisala u nindža kornjaču"
Priča svakog heroja počinje borbom. Svaki heroj, stvarni i izmišljeni, suočava se sa ogromnom patnjom kao delom svog poziva na akciju. Za neke je priča o njihovom stvaranju povezana sa gubitkom voljene osobe. Za druge, sa povredom ili sa progonom. Za treće to može biti ogromna nepravda.
"Moja priča počela je u Ukrajini, gde sam rođena i odrasla. Kada sam imala nepune tri godine, dogodila se ogromna eksplozija u nuklearnoj elektrani u Černobilju, a moja porodica i ja, kao i većina ljudi u Ukrajini i susednim zemljama, patili smo od štetnog zračenja".
Janina Skarlet — američki klinički psiholog i pisac ukrajinskog porekla. Diplomirala je na Bruklinskom koledžu, Alliant International Universiti i Veterans Medical Research Center. Godine 2010. doktorirala je bihevioralne neuronauke u Graduate Center, CUNI.
Specijalizovana je za lečenje anksioznosti, stresa, traume i posttraumatskog stresnog poremećaja. Autorka je kliničke terapijske metode superherojske terapije, u kojoj koristi ličnosti popularne kulture za suočavanje sa psihološkim problemima.
"Posle eksplozije, nisam razvila šesto čulo, sposobnost da budem nevidljiva i kontrolišem polje sile ili Hulkovu super snagu, ili da se transformišem u džinovsku nindža kornjaču. Moja realnost je bila da sam većinu svog detinjstva provela po bolnicama jer mi je imuni sistem bio jako oslabljen i nije mogao da se izbori čak ni sa prehladom. Zbog radijacije, kad god se vreme promeni, patim od jakih migrena , koje ponekad dovode do konvulzija", rekla je ona, a prenosi medonet.pl.
"Samo sam htela da umrem"
Odrastajući u jevrejskoj porodici, iskusila sam iz prve ruke kako može izgledati antisemitizam, kada je nivo nasilja i diskriminacije jevrejske populacije učinio opasnim da ostanemo u Ukrajinu. Kada sam imala 12 godina, moja porodica i ja smo morali da emigriramo u Sjedinjene Države kao izbeglice. Kao i mnoge devojčice, mnogo su me maltretirali u školi. Deca su me pitala da li sam „radioaktivna” ili „zarazna” ili svetlim u mraku.
Reći da je progon bio bolan bilo bi veliko potcenjivanje. Redovno zadirkivanje, javno ponižavanje i društveni ostrakizam bili su nepodnošljivi, a pošto sam bila fizički i emocionalno zlostavljana kod kuće, nigde se nisam osećala sigurno. Samo sam želela da umrem. To nije bilo samo zbog maltretiranja, zlostavljanja ili mojih zdravstvenih problema. To je bilo zato što sam u tim godinama, svaki put kada sam pokušala da kažem nekome koliko sam depresivana ili anksiozana, bila ismevana u školi ili kažnjena kod kuće.
Većina ljudi sa kojima sam pokušala da kontaktiram tada je rekla da treba da se „fokusiram na pozitivno” i da „promenim svoj stav”. Rečeno mi je: „Zašto si tužana? Imaš roditelje koji te vole i živiš u Americi. Imaš hranu, kuću i mačku. Nezahvalna si.
"Sram me bilo što se osećam loše"
Problem je bio što cele te godine nisam mogla da vidim ništa pozitivno na šta bih se mogla fokusirati. Čak i kratke trenutke zadovoljstva, poput ukusa čokoladnog sladoleda, zasenile su modrice, krvarenje iz nosa i panika zbog straha od povrede ili javne sramote. Pošto su mi stalno govorili da moje emocije i „negativna percepcija“ nisu dozvoljene, tiho sam se stidela što se osećam loše. Stalno sam sebi govorila stvari koje su bile još gore od onoga što su mi drugi govorili, poput: „Šta nije u redu s tobom? Preboliš to! Prestani da se sažaljevaš, idiote! Nije ni čudo što te svi mrze. Trebalo bi da umreš jer se Niko ne brine o tebi i niko te nikada neće voleti."
Ako se osećate depresivno i anksiozno, imate uznemirujuće misli, uključujući samoubilačke misli, obavezno se obratite psihijatru.
Posebna ponuda
Posle nekog vremena postala sam gotovo senka sebe. Fokusirala sam se na to da budem dobar učenik i osoba od pomoći. Ugađala sam ljudima uglavnom da pobegnem od toga koliko sam se loše osećala. Trudila sam se da se ponašam i govorim tako da stvorim što mirniju atmosferu. Bilo šta da bi se izbegla svađa ili sukob. Smejala sam se šalama od kojih sam se ježila. Družila sam se sa ljudima koji su bili grubi prema meni i puštali da se drugi ponašaju loše prema meni jer sam bila ubeđena da su moje emocije neprikladne. Verovala sam da ne smem da budem tužana ili ljuta, pa čak ni da ne smem da budem ili osećam nešto.
Fokusirala sam se na pomaganje drugima, ne nužno zato što sam to želela, već zato što sam očajnički pokušavala da preživim. Često sam dolazila u školu bar sat vremena ranije da bih pomogla nastavniku geografije da pripremi čas. Ostala bih posle škole ili provodila pauzu za ručak podučavajući druge učenike ili pomažući nastavnicima oko testova i domaćih zadataka. Rekla sam „da“ svakome kome sam bila potrebna, ignorišući svoje potrebe i zaboravljajući da sam i ja čovek.
"Plakala sam veći deo filma"
Kada sam imala šesnaest godina, gledala sam svoj prvi film X-Men. Sve se promenilo. X-Men su grupa mutanata sa određenim sposobnostima. Svi su bili proganjani i svi su iskusili predrasude – većina je maltretirana, osramoćena i izopštena zbog svojih razlika.
Osećao sam se kao da svoj život gledam na filmskom platnu. Teško dišući, gledala sam kako se X-Men sastaju u školi u kojoj uče ne samo da jačaju svoje sposobnosti, već i da podržavaju jedni druge. Naučili su važnost brige i pripadnosti i kako ljubav može da izleči i najbolnije rane.
Lik koji mi je odmah privukao pažnju je Storm, koji je mogao da kontroliše vremenske prilike. Ceo život sam se osećala pod kontrolom vremena, tako da me je gledanje Storma na ekranu ostavilo u čudu. Gledajući ga kako koristi svoje moći nateralo me je da preispitam svoj odnos prema vremenu. Tada sam shvatila da me moja priča o poreklu nije učinila žrtvom. Ona me je spasila.
Videvši patnju likova koji su doživeli ugnjetavanje i zlostavljanje, videvši bol i usamljenost na njihovim licima, shvatila sam da nisam jedina koja se tako oseća. Što je još važnije, to me je navelo da shvatim da moja unutrašnja iskustva nisu samo dozvoljena, već su neophodna za razumevanje i obradu onoga kroz šta sam prošla.
Dok sam razgledala prepun bioskop, svi su bili dirnuti. Shvatila sam da svi u publici znaju kroz šta su likovi prošli. Možda nisu svi bili izloženi mučenju i zračenju kao Volverin i možda nisu svi izgubili roditelje u Holokaustu kao Magneto, ali svi u ovoj publici su razumeli šta znači osećati se drugačije i koliko je važno osećati se povezanim i pripadati.
Iskustvo usamljenosti, maltretiranja i ugnjetavanja izmišljenih likova na svoj način omogućilo mi je da bolje razumem sopstvena iskustva. Štaviše, naterao me je da probudim neobrađene, bolne emocije. U meni su se odjednom nagomilala osećanja tuge, depresije, besa i čežnje. Nešto u vezi sa procesom prihvatanja tih emocija, prihvatanja istih, osećanja sa X-Men-om na ekranu i stotinama gledalaca u publici, skinulo je iskustvo stida i stigme. Plakala sam tokom većeg dela filma, a to su bile suze žaljenja i tuge koje sam potiskivala više od decenije. Bile su to i suze povezanosti, radosti i zahvalnosti što su ovo dirljivo iskustvo mogle da podele sa drugim ljudima, kako sa gledaocima tako i sa likovima na ekranu.
Dok sam te večeri izlazila iz bioskopa, pitala sam se zašto je ovaj film tako duboko uticao na mene. Shvatila sam da većina nas postaje zatvorenik ne samo priči o sopstvenom poreklu, već i pogrešnih poruka koje dobijamo od drugih o tome kako treba da se osećamo u vezi sa onim što smo iskusili .
Uobičajena je društvena zabluda (i veoma pogrešno shvatanje) da je izražavanje i osećanje bolnih emocija kao što su tuga ili strah oblik slabosti. Pa ipak, ako je izražavanje naših emocija, ako se suočimo sa svojim unutrašnjim bolom i otvorimo se svojoj unutrašnjoj patnji, jedno od najstrašnijih iskustava koje možemo da doživimo, nije li to ujedno i najhrabriji čin za koji smo sposobni? Čoveka ne čini hrabrim izbegavanje unutrašnje tame, već spremnost da se suoči sa njom. Patnja nije sama po sebi slabost – ona je temelj na kome možemo pronaći svoju unutrašnju snagu.
BONUS VIDEO
Možda vas zanima…
povezane vesti
