Verujem da porodične veze mogu biti najjače veze koje imate tokom života, naravno kada je reč o zdravim porodičnim odnosima. I ne, ovde ne mislim na majku, oca, već onu užu i blisku rodbinu, babe, ujake, tetke, itd... Sami odredite šta je po vama uže.
Naši stari vole da kažu, da se nekada znao neki red i da su se stariji poštovali, sada iz ovog ugla gledanja na situacije, radilo se o tome, da se starijima ćutalo i nije iznosilo svoje mišljenje, već samo klimalo glavom.
Sada je drugačije vreme, omladina je drugačije i retko ko više toleriše manipulacije i mogu slobodno reći loše ljude, ma koliko god bliski krvno da su.
Dobro je poznata ona da "prijatelje biraš, rodbinu trpiš".
Kada odrastate u jednoj ogromnoj porodici, navikli ste na to da je normalno da se stariji članovi porodice zovu za svaku glupost, problem, situaciju. Da su upućeni u svaki segment vašeg života (ili makar misle da jesu) bez da ste to ikada želeli.
To opet nije vaša krivica, već roditelja, koji su na takav patrijahalan sistem odnosa navikli.
Ne daj Bože da se napiješ, obrukaš porodicu... Te priče nikada ozbiljno nisam shvatala, niti me je bilo briga, a verujem da je to je ono što njih najviše boli, kada ne uvažaš njihovo mišljenje i nepokoravaš im se.
Kada sam otišla u grad, sama da živim, svi su skočili, da li je moja mama normalna, kako se usudila, kako sme, kako mi veruje..
Kada malo bolje pogledam, u očima rodbine stalno sam važila za onu "ludu", butnovnu, onu "eh da je pametna koliko je lepa"... Gatali su o meni još dok sam bila u tinejdžerskim danima, kako ću skrenuti sa puta, kako će se samo jednog dana nešto čuti...
Ne kaže se džabe da ono što ti RODBINA MISLI, NEPRIJATELJ NI NE POMIŠLJA.
Kada se desi situacija da su vidno pogrešili sa svojim prognozama, i dalje će nastaviti sa nekim pričama, manipulacijom kako to nije baš tako sve bilo i ostalim dobro poznatim redosledom.
Mogu samo da se zahvalim Bogu na zdravorazumnim roditeljima koje nije bilo briga šta govore i što su verovali i veruju u mene i pored svih i padova i uspona.
Tokom života sam srela ljude i tek ću sretati one koje ću uvek izabrati po sebi, po srcu i dušu. Koji mi se iskreno obraduju, kojima se iskreno obradujem bez lažnih osmeha i dvoličnosti.
Smatram da će se ovakvi toksični odnosi nastavljati, i da se nikada ne može prekinuti apsolutna komunikacija. Ali ono što je bitno jeste da ih postavite granice i prosto ne registruju njihovi komentari, pretpostavke i "dobre" namere.
Jedan je život da bi se živelo onako kako misli da treba tamo neka tetka, ili ko god.
.
