Nataša Terzić je rodjena u velikoj patrijahalnoj porodici Terzić u Begovom Lukavcu, u srcu Metohije. Završila je osnovnu školu u svom rodnom selu, matematičku gimnaziju u istoku, a Višu ekonomsku školu u Peći.
Udata, majka šestoro dece i troje unučadi. Sada živi u Divošu, malom mestu na obroncima Fruške gore.
Njeno putovanje do fruškogorskog sela trajalo je 20 godina. Počinje, kada je 1998. godine izbegla sa Kosova sa troje dece. Najmlađe dete je imalo 8 meseci. Tadašnji muž ostao na ratištu.
Izbegla je jer tamo nije bilo sigurno.
- Kada smo izbegli, tada je bio napad na Ljođu, to je 6 kilometara od Peći, nama je naređeno da se povučemo, da se civili izvuku, to mesto je palo pod zonu ratnog dejstva, koje je moglo da se proširi i bilo je jako rizično. Tu gde sam ja bila, na Rugovskoj klisuri tamo je bila odstupnica zatvorena. Jedini izlaz je bio preko Peći. Naređeno je da se svi izvučemo, neki su se vratili na Kosov pa su 1999 godine ponovo izbegli. Ostala sam jer su mi trebala sredstva tada, koja sam trebala da skupim, zbog deteta, da ne oslepi, ostala sam da skupljam sredstva i da se nadam da ću da se vratim kući. Okolnosti su bile drugačije i nisam se vratila u novu kuću koja je bila izgrađena tek 14 meseci, ona je zapaljena. Deca su mi imala 4 godine, 3 godine i 8. meseci - rekla je tada Nataša.
Nataša je živela u Gajdobri kod Bačke Palanke gde je bila 2.5 godine. Posle Gajdobre još 29 novih adresa, širom bivše Jugoslavije.
Ima ljudi koji su dan danas emotivno skrhani zbog teških sudbina. Morate da budete jaki, da biudete zahvalni Bogu što vam daje snagu za sve.
- Decu sam rađala i "u vreme i u nevreme", deca su blagoslov. Deca nisu nikad matematika - istakla je hranra majka.
Selila se u bolje uslove, i borila za bolji život svoje porodice
Na žalost, razvela se 2011. godine sa petoro dece iz prvog braka, ali i na sreću, jer sada živi sa čovekom, koji joj pomaže, koliko može, ali ne može dovoljno. Njih dvoje imaju još jedno dete, sina. Iste godine saznaje ima srčano oboljenje ali je nastavila da se bori.
- Lekari su se čudili kako sam uopšte živa - kaže Nataša i dodaje da su joj uvek bila važnija deca nego ona, pa je i zanemarila ovo oboljenje.
Porodica je tokom 20 godina, menjala 30 puta adrese. Za 20 godina, ova majka je rodila još troje dece. Sve ih je podigla, neke izvela na dobar put a neke još drži za ruke.
U Divoš došla 2018 u junu, dobila je kuću preko komesarijata za raseljena lica.
Sada živi u selu Divoš, u okolini Sremske Mitrovice. Ne živi. Preživljava. Trošna kuća koju nazivaju svojim domom nije ni blizu mesto gde se normalno može živeti. Kuća ima jednu prostoriju u kojoj se može živeti. Uspeli su od 2018. godine da “njihov dom” ne bude, kuća bez šporeta, rerne, kreveta… skromno, ali ima da se pojede i skuva.
Sada je Nataša došla do zida, bolesna je, nema snage, ona ne može da uradi više ništa. Nemogućnost i tuga majke da konačno živi normalan život, sada sa 48 godina, od Nataše je napravilo jednu tužnu ženu. Na upit šta im je potrebno odgovara – ništa. A treba sve. Kuća je trošna, bez normalnog kupatila, prostorije su bez prozora, bez nameštaja, neomalterisane… žive u jednoj sobi i kuhinji.
Dobri ljudi i njihovi meštani u mestu Divoša pomažu ovoj porodici koliko god mogu, ali njima je neophodna mnogo veća i konkretnija pomoć.
