Godinama je pokušavala da zatrudni: "Vantelesnom oplodnjom sam uspela dva puta, danas sam majka ovoj deci i očajna sam"

 

Naravno, probudili smo mog supruga koji je ušao u sobu krvavih očiju. Muž je ušao da se ponudi da on preuzme dalje, ali Maks, iako sam se upravo drala na njega, ipak je želeo da bude sa majkom, piše Kiti Dimblbi, majka dvoje dece iz Velike Britanije.

Tako sam ga ljuljala i ljuljala kao bebu sve dok napokon nije zaspao. Te noći ni on ni ja nismo nešto puno spavali.

 

 

Probudila sam se sa vrtlogom različitih emocija: Osećala sam se krivom jer sam urlala na bolesno dete, bilo mi ga je žao, bila sam frustrirana jer sam i sama umorna a posao ne može da čeka. Bilo mi je muka od obigravanja oko njega, osećala sam se kao da se davim i da sam zarobljena u kući.

Užasno je priznati to, zar ne? Ipak, znam da nisam sama u takvim mislima, iako ih retko ko izgovara naglas.

Nisam mogla da začnem prirodnim putem i žestoko sam se godinama borila za svoju decu. Izabrala sam vantelesnu oplodnju i to nikako nije lako, ni fizički ni mentalno. Sećam se koliko sam se tada klela da ću biti najbolja majka na svetu, puna ljubavi i strpljenja. Govorila sam kako ja nikada ne bih vikala na svoje dete, kako bih sve rešavala razgovorom i zamišljala jednu idiličnu porodičnu situaciju.

 

 

Dala sam 1000 zakletvi pre nego što sam zatrudnela. Prekšila sam svaku. Majčinstvo je čudo i niko od nas nije svestan u šta se zapravo upušta.

Teško je, zbunjujuće, naporno, i užasno ste usamljeni. Svakog dana osećam se kao isceđena krpa.

Znate kako svi ljudi bez dece sa čuđenjem gledaju u radnju majku čije dete vrišti i baca se po podu? Svi cokćemo, prevrćemo očima i govorimo da "naše dete nikad ne bi". A na kraju svi postanemo ti roditelji.

Celu trudnoću maštala sam o tome kako će nam biti lepo kada dete konačno dođe na svet, a kada je došlo, moj svet je postao pun frustracija i sitnih razočaranja.

Dok mi je srce bilo ispunjeno beskrajnom zahvalnošću na toliko dugo čekanoj deci, mlela me je svakodnevica.

Videla sam nedavno na Fejsbuku sjajnu sliku. Na njoj je starica, a kraj nje piše: "Roditeljstvo uopšte nije stresno". U potpisu, Džesika (27). I jeste smešno, i jeste istinito.

 

 

Ovih dana, ne mogu da se načudim koliko loše izgledam već dugo. Više sebe ni ne prepoznajem u ogledalu. Nekada sam bila redovna na manikiru, pedikiru, kozmetičkim tretmanima, išla sam u teretanu i negovala se. Danas, novac za sve to ide za decu. A ja, ja izgledam tako umorno, tako staro i oronulo. Recite da sam plitka, površna i užasna, ali istina je.

Nemojte pogrešno da me razumete, deca su mi divna. Moja ćerka Kloe je pravi zračak sunca na koji sam toliko ponosna. Maks je jedno klupko radosti i energije i niko me na ovom svetu ne voli više od sina. Jako je zahtevan, ali i tako vedar da može da se izvuče bez posledica skoro šta god da uradi.

Oni su moj svet a majčinstvo je nesumnjivo najbolja i najvažnija stvar koju sam uradila. Znam i koliko sam srećna što ih imam. Znam i koliko sam srećna što su zdravi i veseli. I koliko sam srećna što smo i ja i muž zdravi.

Znam toliko roditelja sa decom koja se bore sa teškim bolestima. Znam i par roditelja koji se bore sa rakom. Jedna moja prijateljica zakazuje hemoterapiju na osnovu rasporeda časova njene ćerke. Znam i samohrane majke. Znam i udovice. Sve me ostavljaju bez daha i duboko im se divim i znam koliko je meni lakše u odnosu na njih. To ipak ne znači da nemam pravo da mi bude teško.

 

 

Na kraju dana, ja sam isceđena. Maks i njegova sestra su od mene uzeli sve što imam da dam - i emotivno i fizički i mentalno. Više ništa ne ostane ni za mene ni za supruga.

Roditeljstvo je jedna klackalica krivice koja se nikad ne zaustavlja. Kad radite, osećate se krivima što niste sa decom, kad ste sa decom, osećate se krivima što posao trpi.

Ipak, ja sam se vratila na posao brzo posle porođaja. To je moje vreme bez kog ne bih mogla. Pored toga, želim da budem finansijski obezbeđena i želim da pokažem deci vrednost rada.

Međutim, čini mi se i da baš zato što pokušavam da uspem u svemu, ništa ne uspevam.

Dok smo suprug i ja bili sami, redovno sam nam kuvala obroke i uvek su bili ekstragavantni i sa egzotičnim sastojcima. Svakog vikenda priređivali smo zabave. Danas ne mogu da se nateram da skuvam ni najosnovnije jelo. Odnos mog muža i mene potpuno se razvodnio otkad su tu deca. Toliko pažnje i energije usmerite ka njima da zaboravite da i vaš brak mora da se neguje.

I znam, znam da ću se jednom, kad deca odrastu i odu svojim putem, s nostalgijom sećati ovih dana. Ali dok prolazim kroz njih teško mi je, i imam pravo da to kažem.

U isto vreme, nekad, kad krenemo da svi zajedno tek tako igramo u kuhinji, suze mi navru na oči od tolike neočekivane sreće i ljubavi. Čuda moderne medicine omogućila su mi da gajim ova dva mala bića i beskrajno sam zahvalna na tome. Ali oprostite mi što nekad zaboravim na tu zahvalnnost jer me melju život, osećaj krivice, umor i neostvarene ambicije.

BONUS VIDEO