Najaveća nesreća je gubitak deteta. Većina ljudi se od ovog šoka nikada ne oporavi. Nije ni Ešli Grim, ali je ipak odlučila da podeli svoju priču sa svim mamama ovog sveta i da im pomogne da shvate šta je ono što je najbitnije kada ste roditelj.
Ešli Grim je izgubila sina u saobraćajnoj nesreći. Ona je vozila. Uvek je pazila. Ali te sekunde, sve je otišlo u nepovrat. Smogla je snage i napisala pismo svim roditeljima na fejsbuku. Prenosimo ga u celosti. - Kao što neki od vas znaju, doživela sam najgori strah koji svaka majka ima. Izgubila sam sina u užasnoj saobraćajnoj nesreći 2. jula. Izašla sam sa benzinske stanice, proverila sve uglove i počela da vozim krivudavim planinskim putem prema našoj porodičnoj kući.
Moj sin je bio poznat po tome da je spreman da učini sve da se odveže u autu ( "Munja Mekvin nema pojas za vezivanje, ja sam Munjina mama!"). Pokušali smo sa pojasevima za vezivanje u pet tački, sedištima, čak smo jedno vreme imali i vezanje patent zatvaračem, ali on je to uvek video kao izazov za superheroja. On je bio superheroj, jer je svaki put i uspeo. U proseku, stajala bih tri do četiri puta na svakom putu da bih ga ponovo dobro zakopčala. Vozili smo se samo pet minuta kada je ogromna stena počela da se kotrlja u našoj traci. Imala sam tri izbora: da pokušam da izbegnem stenu, da pređem na suprotnu stranu preko dvostruke pune linije u velikoj krivini, sa opasnom rekom sa strane, ili da udarim u odron. Stena, sudar s drugim autima, reka. Izabrala sam stenu. Izabrala sam pogrešno. I da, on se već otkopčao zajedno sa svojim osmogodišnjim bratom. (Menjali su kopče, a ja to nisam znala). Stena je udarila u moju osovinu i odbacila nas na ivicu provalije. Naš kombi za 13 ljudi se prevrnuo i moj sin je na mestu preminuo.
Moj sinčić, koji je bio moj ponos i moja radost okrutno mi je oduzet u deliću sekunde. Sećam se da sam bila zgnječena između volana i tri tone kombijevog metala. Krvi je bilo svuda. Borila sam se i borila i onda sam se onesvestila. Kad sam se probudila, otkopčavala sam bebu iz njenog sedišta (bila je okrenuta naopako) i pokušavala sam da izvučem svako dete (petoro moje dece je bilo sa mnom) iz kombija. Kad sam došla do Titusa, pokušala sam svom snagom da podignem težak kombi sa njegovog malog tela. Moj osmogodišnji sin mi je pomagao. Mogla sam da vidim samo donji deo njegovog tela. Pokušala sam da uradim nežnu kompresiju na stomak, ali on je već otišao. Preminuo je na mestu i to što nije osetio bol mi je dalo malo olakšanja. Ono što je usledilo mi je u magli. Odbila sam lečenje hitne pomoći koja je došla, dok mi ne dopuste da držim svog mrtvog sina.
Kad sam došla do Titusa pokušala sam svim silama da podignem kombi koji je bio preko njega. Moj osmogodišnji sin mi je pomagao. Mogla sam da vidim samo donji deo njegovog tela. Pokušala sam da ga spasem, ali on je već otišao. Preminuo je na licu mesta. Nije patio i osetio bol.
Sva moja deca su bila prevezena u bolnicu. Bila sam neutešna od šoka. Prošla su dva dana kada sam videla vesti koje izveštavaju o smrti mog sina. Kao da izveštavaju o mogućoj promeni vremena ili novootkrivenoj planeti. Bila sam zahvalna što su rekli da u nesreći nije bilo droge i alkohola. Ali to nije ono što me boli.
Čitaoci su najokrutnije komentarisali kakva sam ja to majka. Kako sam to i zaslužila, kako treba da mi oduzmu decu. Želela sam da ih udarim, da ih protresem, da im kažem koliko smo bili bliski, koliko sam se trudila da oni budu sigurni, kako smo imali poseban pozdrav za laku noć... Želela sam svima da kažem da je uvek govorio kako bi da me oženi, da sam najbolja mama na svetu, da mi je gradio brodove, spavao u mom krevetu dok bi držao moju ruku svojim isprepletenim prstima...
Ali niko ionako to ne bi čuo.
Morala sam da napišem ovo svim mamama i da im kažem - čuvajte svoju decu, grlite ih i čuvajte.
Ja nisam ono što sam nekad bila. Smrt i gubitak promene čoveka.
Držala sam svog mrtvog sina nasred ulice, plakala, vrištala, ali Bog ga nije vratio.
Birala sam grobno mesto za svog četvorogodišnjeg sina. Kupila sam odelo superheroja kako bi ga moj sin nosio dok se raspada u zemlji.
Ljubila sam i ljubila njegov mali leš i jecala dok sam proučavala svaki značaj njegovog hladnog lica i držala njegove beživotne ručice.
Spavala sam na groblju samo kako bih još jednom odspavala s njim. Pričala sam sa zemljom u kojoj on leži.
A ono što želim svima da kažem je ovo!
- Nije toliko bitno da li će da pojedu sav brokoli. Gledajte ih kako jedu, uživite se u njihove osećaje prema hrani.
- Pretvarajte se. Uđite u njihov svet. Naučite da igrate igrice s njima. Prigrlite tu predivnu mašinu. Dozvolite im da stvarno veruju da su Kapetan Amerika ili kraljica Elza. Uđite u njihov um, gledajte kako razmišljaju. Sudovi će i dalje biti na istom mestu.
- Prihvatite svaki zagrljaj i poljubac koji vam donesu.
- Recite im da ih volite. Ali gledajte ih u oči. Recite im da mogu da učine sve - sve što zamisle.
- Da, moramo da ih učimo da budu odgovorni, ali ponekad je rešenje i u milosti. Možda, možda ipak njihovi životi neće biti uništeni ako nekad ne reagujemo na svaki njihov prestup.
- Nikad ne osuđujte druge mame. Mi ne znamo celu priču. Ne znamo. Jednostavno ne znamo.
- Odmah zagrliti svoje dete. Uronite u njihov miris, pogledajte taj nevini sjaj u njihovim očima koji je izgubljen negde između detinjstva i odraslog doba. Osetite kako vas stiskaju. Spustite telefon. Uzmite ih u naručje. San je precenjen. Slušajte pet minuta duže njihove priče o igricama, herojima, princezama...
Mame, čvrsto čuvajte svoju decu.
Od srca vašem srcu,
Ešli.
