Kada se vratim duboko u detinjstvo, sećam se tog "svečanog" događaja, te pripreme za taj dan jedan dan u godini-8. mart, dan žena. Još u osnovnoj školi, dečaci iz odeljenja spremali su se, kupovali svakoj devojčici po ružu, a učiteljici buket.
Sećam se tad u tom periodu, bas na taj dan, vraćala sam se iz škole, vreme je bilo tmurno, kiša je lila, a pored mene je prolazila jedna žena, kafe kuvarica, sva pokisla.U ruci nosila je jedan karanfi, koji je do pola već bio savijen i oronuo od kiše.Na njenom licu nisam videla ništa, sem dobroćudne face i fine ženice. Razmišljala sam tad, da li je to jedini poklon koji će ona danas dobiti?
Zašto ne želim poklon za Dan žena?
Možda je muž kod kuće dočekati sa nekim lepim ručkom, buketom, a možda se samo opet napio i zaboravio, jer tobože on taj dan ne priznaje ali se zato u alkohol kune. U meni je tad bila tuga, razočarenje, i samo poređenje učiteljice koja je imala pune ruke poklona i ove žene, kafe kuvarice, koja je nosila jedan jedini karnfil na pola savijen, bez namere da ga takvog baci.
Razmišljam, sve žene sveta smatraju ovaj dan za njihov, i žele da se makar danas osećaju voljeno, paženo i maženo. Zar je toliko teško makar na taj jedan datum u godini, ugoditi svojoj lepšoj i kako si je već i sam nazvao "nežnom" polovinom?
Jasno je svima nama da žena treba uvek da se poštuje i da se oseća voljeno, i jasno je da tu rečenicu bas volimo danas da preferiramo, a onda opet u toku godine jako olako zaboravimo na nju.
Ako malo bolje pogledamo oko sebe videćemo da se sve što je lepo, romantično i sentimentalno, postaje predmet šale, podsmeha. Muškarac koji ugađa svojoj ženi, poštuje njeno mišljenje, u današnje vreme po drugim muškarcima, on je papičar.
Sve manje nam se cvećare posećuju, a kockarnice na svakom ćošku otvaraju.
Pesme lepe, ljubavne, koje prikazuju ženu kao nešto jedinstveno i sveto, zamenile su se za neku "malu" što lomi, divlja, troši tuđe pare po klubovima.
Muzika itekako diktira buduće doba, idole, kakve idole će naša deca imati? Treba da se zapitamo u kom smo to tačno momentu zapeli i zakazali kao društvo, kada se svemu što je ljubav, podrugljivo smejemo. Jedno je sigurno, jesmo se te 1908. godine izborili za žensko pravo glasa, ravnopravnost u tom tadašnjem apsolutno muškom svetu, ali smo u međuvremenu izgubile poštovanje i negovanje nas kao nešto vredno ljubavi.
Da li smo zaista postale toliko jake i samostalne da nam ljubav i nije potrebna?
Ili je to samo jedna dobra ljuštura za ovo neempatično doba koje se smeje svemu što je nežno i milo.
Bilo kako bilo, svaka žena na svetu treba da bude poštovana i tretirana onako kako joj dolikuje, sa punim poštovanjem, tokom celog života. Ali dok to "zlatno" doba ne dođe, želim da makar na ovaj današnji dan, osmi mart, svaka žena bude obožavana i voljena sa svih strana.
Želim da dobije makar i taj jedan karanfil od slučajnoj prolaznika, ako se taj neko njen bitan ‘’nije setio’’. Ostale dane u godini da mi kao žene shvatimo koliko vredimo, svaki dan sebe sa ljubavlju obasipamo, ugađamo, čuvamo.
Mi smo te zbog kojih ovaj svet ne bi postojao, i zato hvala Klari Cetkin koja je setila da makar taj jedan dan u godini bude obeležen za žene, da budu slavljene, da se prisetete koliko vrede, preispitaju se, i ne pristaju više nikad na manje.
