U okviru kampanje „Niste same, imate prijatelje“, koju je pokrenula kompanija m:tel, a tokom „16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja“, moći ćete da pogledate serijal razgovora na temu nasilja nad ženama, koji je realizovan u saradnji sa Fondacijom „Udružene žene“ iz Banjaluke.
Razgovore sa ženama iz Bosne i Hercegovine koje su pretrpele nasilje u porodici vodila je Jelena Trivan, generalna direktorka kompanije m:tel, kako bi zajednica iz prve ruke čula kako izgleda život žene žrtve nasilja.
Prošle godine u BiH svakog meseca jedna žena je izgubila život u porodičnom nasilju. Svaki put je stradala u sopstvenoj kući od sopstvenog partnera. Svaki put je prijavljivala nasilje na koje niko nije reagovao. Jedna od žena koja je otvoreno govorila o svom iskustvu je Biljana Stanić, majka četvoro dece, koja je dugo trpela nasilje u porodici. Njena priča je istovremeno potresna i inspirativna – primer hrabrosti da se život promeni.
Patološka ljubomora
Od samog početka Biljana je pokušala da prihvati ljubomoru svog bivšeg muža koja je bila najveći problem u njihovom odnosu.
-Ja sam mislila da će se to vremenom smiriti, da će vremenom te stvari leći na svoje mesto i da će jednostavno funkcionisati. Smatrala sam da je ljubomora mog bivšeg muža znak ljubavi i da mu je stalo do mene. Međutim, u jednom momentu to je počelo da me guši, jer osim njega nisam u životu smela da imam nikoga - ni roditelje, ni sestre, ni brata, ni drugarice – ispičala je Biljna u podkastu “Ako ćutimo, one su same”.
Vremenom, Biljana je postala talac u sopstvenoj kući. Nije smela ni u prodavnicu da ode.
--On je govorio da će mi prebiti i unakaziti lice. Što je i radio. Policija je dolazila, odvodili ga na informativne razgovore, a on se vraćao još besniji, jer nije bio sankcionisan.
Strah i izolacija
Nasilje je postalo njena svakodnevnica, a strah i izolacija pratili su je svaki dan, toliko da čak ni svojoj porodici nije mogla da prizna šta joj se događa.
-Nisam pričala ni bratu ni majci. Mislila sam da bih im donela samo brige i bol, a nisam imala snage da ih uvučem u to. Čak ni oni nisu znali kroz šta prolazim.
Ipak, prelomni trenutak došao je kada je nasilje počelo da utiče na decu.
-Moj mlađi sin se plašio da dođe kući. Plakao je svaki put kada je znao da se tata vraća kući. Učiteljici je ispričao da ne može da se fokusira na nastavu, jer se plaši kad dođe kući da će naći svoju mamu mrtvu. Ja sam se tada slomila i shvatila da moram da reagujem. Otišla sam u sigurnu kuću sa decom. Bio je 2. januar. Tog dana nisam znala šta me čeka, ali sam znala da više ne mogu ovako.
Njena situacija bila je dodatno komplikovana – muž je bio u zatvoru u tom periodu, što je donelo osećaj još veće nesigurnosti i neizvesnosti.
-Znala sam da me niko ne može zaštititi osim mene same. Bila sam sama sa svojom odlukom i strahom. Ali u tom trenutku, shvatila sam da deca ne smeju da budu žrtve našeg nasilja.“
Sigurna kuća kao spas
U sigurnoj kući Biljana je pronašla podršku i mir.
-Dočekale su me divne žene koje su me osnažile. Prvi put sam se osećala lepo, srećno. Čak i dok sam bila trudna, imala sam osećaj da sve funkcioniše za mene i moju decu. To je bio prvi put da sam disala punim plućima posle godina straha.
Nakon izlaska iz sigurne kuće, usledio je i težak proces razvoda.
-Razvod nije bio jednostavan. On je pokušavao da me zastraši, da me uvuče u pravne bitke i pretnje. Bilo je dana kada sam mislila da neću izdržati, ali sam se setila zbog čega sam otišla – zbog dece i sebe. Svaki dokument koji sam potpisivala, svaki sastanak sa advokatom, bio je test moje hrabrosti – priča Biljana.
Biljana je istovremeno gradila svoj život – našla stan, organizovala svakodnevnicu za decu i započela posao koji joj je omogućio nezavisnost.
-Deca su mi najveća podrška. Funkcionišemo kao ekipa – ravnopravno, srećno, bez diktature i straha. Svaki osmeh mojih sinova i ćerki je potvrda da sam donela pravu odluku.“
Njena poruka za sve žene koje trpe nasilje je jasna.
-Ako donesete odluku da vam to ne treba, imate snage da se oslobodite. Čak i ako sistem zakaže, snaga dolazi iz vaše odluke da ne trpite više. Nije lako, ali život može biti drugačiji.
