"Nije bilo lako odrastati u okruženju gde su svi potpuno zdravi, mala je sredina i svi se znaju. Pa je često na moj račun bilo dosta pogrdnih nadimaka, ali nisam mnogo na to obrćala pažnju. Družila sam se onim koji su me voleli i imala sam srećno detinjstvo", priča za RINU Miroslava.
Završila je školu za slepe u Osijeku, zatim kurs za telefoniste nakon čega se vratila u svoje selo. Sa 15 godina naučila je da plete i od tada iglu, konac i vunu ne ispušta iz ruku. To je postao njen hobi, ali ponekad i izvor zarade jer na njene prelepe džempere, kape i šalove niko ne može da ostane imun.
"Kod mene sve funkcioniše na dodir, sve sam tako naučila. Prvo opipam, zamislim sliku u mojoj glavi i onda ruke same rade. Nije se desilo da preskočim neki red. na mojim radovima pravim čak i šare, znam oko 50 različitih vrsta, pletenice, krugove.. Prvo opipam prstima i tako sve osetim i onda radim”, kaže ova planinka.
Rina
Pletenje je, kako kaže, smiruje i čini da se oseća korisnom, pa tako prelepe džempere i prsluke plete za sebe, ali i za druge. Vedar duh i upornost krase Miroslavu, pa je osim u klotu i frketu vrlo vešta i u kućnim poslovima, pa gostima redovno kuva dobru, domaću kafu.
“Mnogo volim društvo, ne volim kad sam sama. Ne smeta mi ni gužva, buka, ni galama, ma ništa. Sama peške idem do svojih najbližih, nikog ne zovem da me vodi, a oni kažu da sam im omiljeni gost”, priča vredna pletilja.I baš zbog toga Miroslova se ne predaje, sluša zvučne knjige, puno šeta i aktivna je na takmičenjima koja organizuje Savez slepih. Bori se sama za sebe za sve što treba. Čak i kad napada veliki sneg ona gura dalje, ide na takmičenja, druži se sa ljudima. Sva rodbina je izuzetno ponosna smo na nju.
Rina
I kad imate najveće probleme, morate imati veru u sebe, poručuje slepa pletilja, jer život je lep, a svaki dan na zemlji pravo čudo.
“Ja živim u potpunom mraku, ali mu se ne predajem, već stvaram svoj šareni svet”, zaključuje Miroslava sa Zlatara.
