Ispovest bivše ČASNE SESTRE je uzdrmala javnost: Zbog "SRAMOTE" da poseti lekara i uradi pregled, sklopila je svoje oči ZAUVEK

K.Ć Vesti 05.01.2022 13:57 0

– Jedna od sestara je volela da peče kolače i to joj je baš dobro išlo, ali ju je "šef" poslao na drugi posao, zabranivši joj da radi šta voli. Zašto? Zato što „služba treba da bude mučenje“. Imati i koristiti antiperspirant je takođe bio san, a poseta ginekologu se ne smatra nužno neophodnim u životu žene – kaže Alisija, koja je u Samostanu provela četiri godine

Ispovest bivše ČASNE SESTRE je uzdrmala javnost: Zbog "SRAMOTE" da poseti lekara i uradi pregled, sklopila je svoje oči ZAUVEK

Shutterstock

Uvek sam bila religiozna. Svi moji rođaci su znali za to i verovatno zato niko nije bio previše iznenađen kada sam im rekla da želim da idem u samostan. Roditelji su samo nekoliko puta spomenuli da „mogu i kod kuće da se molim“, ali me nisu odvratili od ove odluke. Iza nje nije bilo neostvarene ljubavi, želje da pobegne ni od čega. Teško je to objasniti, ali nešto me je još od srednje škole podstaklo na ovaj korak. Šapućući glas poziva omogućio mi je da završim fakultet i nađem posao, ali mi tvrdoglavo nije dao da zaboravim na sebe. Znala sam da moram nešto da uradim povodom toga.

Bila je 1999. Zakoračila sam u mrak. Nisam pokušavala da saznam više o manastiru u koji sam ulazila. Život na drugoj strani je misterija, i ne bih baš znala šta da pitam. U svakom slučaju, tada mi to nije bilo najvažnije. Umesto toga, fokusirala sam se na taj unutrašnji glas. Fizički nečujno, ali veoma jasno. Razmišljala sam o tome da li sam dobro razumela ovu želju, a ne o tome šta me čeka iza tih zidina.

Po mom mišljenju, ulazak u Samostan kao i izlazak iz njega može se uporediti, na primer, sa požarom u kući u kojoj gubiš porodicu i sve što si imao u životu. Tako je bilo i u mom slučaju. Ceo život sam ostavila iza sebe. Završene studije, rad u školi. Kako se uskoro ispostavilo, još dalji intelektualni razvoj.

Neću da pričam o traumi bivše časne sestre i šteti koju sam pretrpela u samostanu, jer se ništa tako nije dogodilo. U stvari, prvih nekoliko meseci sam bila zaista srećna tamo. Ali posle nekog vremena, prvi put su se pojavile sumnje u mojoj glavi. Dobila sam depresivnu spoznaju da ne mogu dalje da se razvijam, da učim, pa čak ni da čitam koliko sam želela. Tokom studija to je bio moj hleb nasušni, i tek u samostanu sam shvatila koliko mi je to važno.

Moj verski život nije bio samo u molitvi i ispunjavanju mojih dužnosti. Imala sam priliku da studiram teologiju, što sam iskoristila, ali nisam osećala strast prema tome. Neko će možda pomisliti: „šta, šta, ali časnim sestrema je dozvoljeno da čitaju”. Teoretski da, ali u praksi i to zavisi od nadređene sestre, odnosno njenog pogleda, stava i raspoloženja.

Naravno, mogli ste da tražite dozvolu da se brinete o nečemu što je važno za datu sestru. Obično nije bilo čak ni kategoričnog odbijanja, ili barem ne direktnog. Bilo je ograničeno na poruku: „u redu, ali prvo odgovornost“. Kao što lako možete da pretpostavite, ima ih toliko da je malo vremena ostalo za „svoje poslove“, samo za kratku šetnju ili trenutak za čitanje.

Moj posao je bio da radim u perionici. Slagala sam i sortirala našu odeću, a zatim je razvrstala u odgovarajuće pregrade u velikom otvorenom ormanu. Svaka od sestara je tamo imala malu policu. Naše odgovornosti u rukama neprijateljskih nadređenih lako bi mogle postati oruđe za preuzimanje potpune kontrole nad nama. Jedna od sestara je volela da peče kolače i to je odlično radila, ali ju je pretpostavljeni delegirao na drugi posao, zabranivši joj da radi ono što voli. Zašto? Zato što „služba treba da bude mučenje“. Uvek mi je to bilo apsurdno.

Ova kontrola se ticala svakog aspekta života monahinje, jer je o svemu odlučivao nadređeni. Ako vas je zaboleo zub, to ste morali da prijavite nadzorniku, koji odlučuje da li možete da zakažete pregled kod lekara ili ne. I meni je jednom zubar zamerio što sam odlaganjem posete dovela do razvoja ozbiljne upale.

U Samostanu, osim poslušnosti, službe i molitve, ništa nije očigledno, čak ni u osnovnim stvarima kao što su higijena i zdravstvena nega. Imati i koristiti antiperspirant je često samo san, a poseta ginekologu se ne smatra neophodnom u životu žene.

Poseta ginekologu je sramota

Dok sam bila u Samostanu, proširila se priča o sestri iz drugog samostana koja je umrla od raka materice. Ispostavilo se da sestre nisu redovno išle na preglede, smatrajući da je kontakt sa ginekologom nešto sramotno. Posle smrti te žene, u Samostanu je došao jedan lekar i svađao se sa starešinom. Sestre su rekle da joj je to verovatno prvi put u životu da joj se neko suprotstavio. Ginekolog joj je dao karton sa slobodnim terminima i terminima poseta i naložio da se sve sestre dođu na kontrolni pregled. Bez izuzetaka, jedna po jedna. U stvari, kod tri od njih je pronašla bolesti koje su zahtevale medicinsku intervenciju.

Poseta lekaru je jedna stvar. Drugi problem je bio uzimanje lekova. U Samostanu, ni lekar, ni pacijent, već igumanija je imala poslednju reč po ovom pitanju. Časna sestra nije mogla da uzme recept i sama ode u apoteku. Prvo se prijavi svom pretpostavljenom i ili dobije novac za kupovinu lekova, ili je recept dobila njena sestra koja je čuvala komplet prve pomoći. Ja lično nikada nisam imala problema sa nabavkom lekova, ali kao što sam pomenula – ovde nema pravila.

"Opet sam se osećala kao žrtva požara"

Odigrala sam svoj odlazak veoma pametno. Nisam pokucala na vrata pretpostavljenog govoreći da želim da napustim red. U martu 2003. dobila sam dozvolu da idem kući na nešto poput odmora. Trebalo je da budem daleko od manastira tri nedelje. Prilikom pakovanja ponela sam sve što mi je bilo od vrednosti. Nije bilo mnogo. Ostavila sam stari džemper i neke knjige u ćeliji. Znala sam da mi ove stvari neće trebati. Kada sam odlazila želela sam da razmislim o svemu na drugom mestu.

Odluka je doneta posle dve nedelje kod kuće. Bila sam u tako dobroj situaciji da nisam imala vremena da položim svoje večne zavete, tako da me definitivno nisu povezivale nikakve formalnosti koje bi me naterale da se vratim tamo i zvanično okončam ovu fazu svog života. Osim toga, znala sam da imam svoju diplomu u džepu, tako da je postojala šansa da nađem posao i počnem ispočetka. Sećam se dana kada sam skinula habit, okačila ga na vešalicu i obukla svoju normalnu odeću prvi put posle dugo vremena. Pozvala sam Red i obavestila da se neću vraćati. Zatvorila sam ta vrata za sobom. Tada sam se, kao i pre četiri godine, ponovo osećala kao žrtva požara u kome je izgorelo sve što sam izgradila.

Naravno, bilo je ljudi koji su želeli da ponovo otvore ova vrata. Zvali su me pretpostavljeni i sveštenici. Naterali su me da se osećam krivom govoreći da bi „poziv tako dragocen za Boga bio uzaludan“, itd. Bila sam imuna na to.

Na sreću, moji roditelji nisu među onima kojih je sramota mene. I znam dosta takvih slučajeva, pogotovo u manjim mestima. Jer ko je to video – sin je bio sveštenik i odjednom više ne želi? Šta je uradio da ga izbace? Tako je i sa monahinjama. Ona je nestala? Ili je možda izletela? Pa, šta će ljudi reći?

Sloboda

Moja porodica mi je stvorila neku vrstu azila. Omogućili su mi da se odmorim i ponovo saberem misli bez brige da li ću imati šta da jedem i šta da kupim. Moj prvi manifest slobode bila je poseta apoteci. Konačno sam sebi nabavila pristojan šampon, ne najjeftiniji sapun i svu ostalu kozmetiku koju sam želela. Uključujući i željeni dezodorans. Opet sam mirisala.

Prvih nedelja sam na neki način iznova upoznavala svet. Neke stvari su se dramatično promenile u ove četiri godine. Odmah nakon diplomiranja, dok sam radila, još uvek sam koristila čekovnu knjižicu. Po izlasku iz manastira videla sam ljude kako podižu novac sa bankomata karticom. Za mene je to bilo nešto van prostora. Nisam želela više da gubim vreme, pa se dobro sećam koliko mi je bilo važno da kreiram sopstveni nalog. Sledeći korak je bio pronalaženje posla.

Četiri godine jaza u biografiji

Povratak u školu kao nastavnik nije bio moj plan iz snova, ali kao učiteljica nisam imala previše opcija – sa četvorogodišnjim jazom u biografiji, koji sam vešto prikrila studijama teologije. Niko me nije pitao zašto i da li sam u to vreme negde radila. Naravno, Samostan nisam unela u svoju biografiju.

Posle nekoliko nedelja uspela sam da se zaposlim u jednoj izdavačkoj kući. Bavila sam se lekturom tekstova i veoma mi se dopala uloga urednika. Takođe sam pokušala da povratim kontakt sa prijateljicom koju sam ostavila u manastiru. Na kraju krajeva, to je bilo moguće samo sa tradicionalnim pismom. Nije bilo reči o mejlovima ili posetama.

Ova devojka, nazovimo je Ola, već je razmišljala o odustajanju kada sam i ja. Kočila ju je činjenica da je napustila treću godinu psihologije pre nego što se pridružila Redu. Ponovila je da bez toga verovatno ne bi našla posao i ne bi se snašla. To je trajalo dve godine posle mog odlaska. Sve dok nije napustila manastir, vratila se na fakultet i uprkos strahovima našla posao i ljubav. Danas je verena. Održavamo stalan kontakt, pa čak i posećujemo jedni druge s vremena na vreme.

"Nisam uvredila Boga"

Retko ko zna moju priču. To što sam bila u samostanu govorim samo onima kojima verujem i znam da će me razumeti. Ni moj partner nije imao pojma o tome, iako smo se poznavali od vremena pre nego što sam se pridružila Redu. Kada je to saznao, prihvatio je to sa punim razumevanjem. Uopšte se nisam plašila ulaska u ovu vezu.

Ne pripadam onoj grupi ljudi kojima je u Crkvi naneta nepravda, tako da moj rastanak sa njom nije značio rastanak sa Bogom. I dalje verujem i molim se. Kada su u pitanju sve afere vezane za sveštenstvo, pretpostavljam da pre svega treba verovati žrtvama. Nisam lično doživela ništa loše, ali to, naravno, ne znači da je ovo okruženje kristalno.

 

Komentari (0)
Loading