Njena majka imala je samo šesnaest godina kada ju je rodila. Anu Mej silovao je sin belog vlasnika plantaže u Karolinama. Dete koje je došlo na svet iz tog nasilja imalo je svetlu kožu i već od prvog daha bilo je obeleženo kao „drugačije“.

Previše svetla za crnačku zajednicu.
Previše tamna za belce.

Mala Erta Mej rasla je u prostoru u kojem niko nije znao gde joj je mesto, niti je iko želeo da ga pronađe.

Kada je Ana Mej upoznala novog muškarca, on je samo bacio pogled na dete i odmahnuo glavom. Ne želi tuđe dete. Pogotovo ne dete koje izgleda tako.

Tada je Ana Mej donela odluku koja će njenu ćerku pratiti celog života. Predala je Ertu drugima. Devojčica je imala tek tri godine.

Završila je kod komšinice, gospođe Stern. Umesto sigurnosti, dobila je samo novi oblik pakla. Tretirali su je kao sluškinju. Tukli su je ako bi pojela više nego što su smatrali da „zaslužuje“. Druga deca u kući činila su joj stvari o kojima nijedno dete ne bi smelo ni da sanja.

 

Kada više nisu mogli da je drže, poslali su je kod tetke Roze. Ali krug se samo nastavio. Još batina. Još gladi. Još noći u kojima se pitala zašto je niko ne voli.

Sa pet godina poslata je na polja pamuka. Na ista polja na kojima su nekada radili robovi. Isto sunce koje prži bez milosti. Isti beskrajni redovi koji se gube na horizontu.

Nosila je haljinu sašivenu od vreće za krompir. Bila je bosa. Prsti su joj krvarili dok je brala pamuk od zore do mraka.

Nekih dana nije bilo hrane uopšte. Glad je imala svoj jezik. Govorila je kroz grčeve u stomaku, vrtoglavicu i bol koji ne prestaje.

„Sećam se perioda kada nismo imali ništa za jelo, kao da je trajao zauvek“, rekla je kasnije. Taj osećaj nikada je nije napustio.

Sa sedam godina, doživela je novi lom. Njena majka je iznenada umrla. Erta je gledala čudne rituale oko njenog tela i ubedila sebe da je majka otrovana. Istina je umrla zajedno sa Anom Mej. Pitanja su ostala.

Poslali su je na sever, u Njujork, kod žene po imenu Mami Kit, koja je možda bila njena prava majka. Niko joj nikada nije rekao istinu. Uzela je njeno prezime – Erta Kit – ali ime nije moglo da izbriše ono što je nosila u sebi.

Ni tamo nije našla mir. Batine su se nastavile. Odbacivanje nije prestajalo. Sa petnaest godina napustila je školu i zaposlila se u fabrici, samo da bi mogla da jede.

Ubrzo je ostala i bez doma. Tinejdžerka sama u Njujorku. Spavala je kod prijatelja kada bi imala sreće. Kada ne bi, provodila je noći u podzemnoj železnici jer je tamo bilo toplo i niko nije pitao zašto je tu.

Spavala je na krovovima, gledala zvezde kroz protivpožarne stepenice i pitala se da li će je iko ikada poželeti.

Grad pun miliona ljudi, a ona potpuno nevidljiva.

A onda se desilo nešto što joj je promenilo život. Jedna učiteljica je videla ono što drugi nisu – iskru ispod slojeva bola. Pomogla joj je da upiše školu za izvođačke umetnosti. Sa šesnaest godina, drugarica ju je nagovorila da se prijavi na audiciju za trupu Ketrin Danam.

Mislila je da nema šanse.
Ali dobila je ulogu.

Po prvi put u životu, Erta je našla mesto gde pripada. Ples joj je dao glas za sve ono što nikada nije mogla da izgovori. Njeno telo je govorilo o boli, čežnji i snazi koja ju je održala u životu.

Trupa je putovala Evropom. Devojčica sa polja pamuka nastupala je u Parizu. Govorila je francuski. Publika je videla samo njen talenat, ne i ožiljke.

Godine 1950. Orson Vels joj je dao ulogu Helene Trojanske i nazvao je „najuzbudljivijom ženom na svetu“.

Dete koje niko nije želeo postalo je žena koju su svi želeli.

Njen glas bio je nešto neponovljivo. Duboko, zavodljivo predenje koje je moglo da očara ili da pošalje jezu niz kičmu. Pesme poput „Santa Baby“ postale su klasici. Brodvej joj je doneo nominacije za Toni. Kao Žena-mačka ušla je u istoriju televizije.

Slava, novac, obožavanje.
Ali iznutra, ona je i dalje bila ona mala devojčica koja je samo želela da je neko izabere.

„Mogu da koketiram kao Erta Kit“, rekla je jednom. „Ali kao Erta Mej – zaboravite. Tom ružnom pačetu su stalno govorili da je ružno i nepoželjno. I ona ceo život traži nekoga ko će reći: ‘Erta Mej, u redu je, i ti si vredna ljubavi.’“

Na vrhuncu karijere, 1968. godine, pozvana je na ručak u Beloj kući. Dok su drugi pričali o cveću i donacijama, Erta je ustala i rekla ono što je mislila.

„Živela sam u kanalima. Znam kako izgleda glad“, rekla je.
Osudila je rat u Vijetnamu i politiku koja šalje mlade da ginu dok deca kod kuće nemaju šta da jedu.

Prva dama je zaplakala.
Ali država joj to nije oprostila.

CIA je otvorila dosije o njoj. Godinama je bila na crnoj listi. Nije smela da nastupa u Americi. Kaznili su je jer je govorila istinu.

Ali Erta Kit nije bila žena koju je moguće slomiti. Ne posle svega.

Obnovila je karijeru u inostranstvu. Vratila se na američke scene jača nego ikada. Doprela do novih generacija kroz filmove i Diznijeve projekte. Koristila je svoj glas da se bori za one koji znaju kako izgleda biti odbačen.

„Svi mi znamo kako boli odbacivanje“, govorila je. „Ništa na svetu ne boli više.“

Preminula je na Božić 2008. godine, okružena ljudima koji su je voleli. Žena koja je odrasla sama, otišla je sa sveta okružena porodicom koju je sama stvorila.

Godine 2016. Južna Karolina proglasila je 17. januar Danom Erte Kit. Ista država u kojoj je brala pamuk sada zakonom čuva njeno ime.

Devojčica u haljini od vreće postala je legenda.
Dete koje niko nije želeo postalo je žena koju svet pamti zauvek.

A njen glas, rođen iz bola i iskovan u borbi za opstanak, i danas nas podseća da najlepše priče često niču iz najmračnijih početaka.