"Moj tata više ne zna ko sam ja": Potresna ispovest sina čiji je otac oboleo od demencije

Bio je heroj mog detinjstva - strog, ali pravedan. Njegov osmeh je bio redak, ali kad bih ga video, znao sam da sam uradio nešto važno. Danas taj osmeh više ne prepoznajem. Gleda me praznim pogledom, ne prepoznaje me.

Pre dve godine počelo je nešto što nisam razumeo. Tata, koji je uvek znao gde su ključevi, koji je mogao da reši svaki problem, počeo je da zaboravlja. Prvo sitnice, imena prijatelja, pa i gde je ostavio naočare. Mislili smo da je to starost, ali ubrzo je postalo jasno da je nešto mnogo ozbiljnije. Lekari su potvrdili - demencija.

Trudili smo se

Uveren sam da nijedna porodica nije spremna na ono što ova bolest nosi. Mama i ja smo se trudili da sve bude kao pre. Pravili smo se da ne primećujemo kad zaboravi reč usred rečenice ili kad pita gde je mama dok sedi pored nje. Ali demencija ne prašta. Počela je da nas odvaja od njega malo pomalo svaki dan.

Jedan od najtežih trenutaka bio je kada me je prvi put nazvao imenom svog pokojnog brata. Nisam znao šta da kažem. Smeškao se, pričao mi priču iz mladosti, siguran da sam njegov brat. Nisam imao srca da ga ispravim. Klimnuo sam glavom i slušao dok sam iznutra pucao.

 

Mama je bila njegov stub. Danonoćno je brinula o njemu, a ja sam dolazio koliko sam mogao. Ali njeno zdravlje je počelo da popušta. Bila je iscrpljena više nego ikad pre. Kada me je jedne noći pozvala i rekla: „Sine, ne mogu više sama. Moramo naći dom za njega“, znao sam da je to jedina opcija. Ali srce mi je pucalo.

Najteži dan

Dan kada smo ga odveli bio je najteži u mom životu. Osećao sam se kao da ga izdajem, kao da ga ostavljam. Govorio sam sebi da je to za njegovo dobro, da će tamo imati negu koju mu mi više ne možemo pružiti. Ali osećaj krivice nije nestajao.

U domu je imao sve što mu treba. Osoblje je bilo divno, terapije redovne. Ali svaki put kad bih ga posetio, gledao me je kao stranca. U njegovom svetu on je bio mlad oficir, a ja neko koga ne poznaje. Ponekad bih mu pričao o nama, o tome kako smo zajedno popravljali bicikl ili kako me je učio da vozim kola. Ponekad bi se osmehnuo, ali nisam znao da li me stvarno razume.

Najviše boli što više ne mogu da ga zagrlim kao nekada. Njegov zagrljaj je mlak, neodređen. Više ne zna ko sam, ali ja znam ko je on. I dalje je moj tata, heroj mog detinjstva, čovek koji me je naučio kako da budem jak. Zato ga posećujem. Zato ga volim, bez obzira na to što me više ne prepoznaje.

Možda on ne zna ko sam ja, ali ja znam ko je on. I to je dovoljno.