Sećate se vremena bez filtera, nameštanja i brisanja slika? Ovo je moja priča o prošlom vremenu i uspomenama koje smo zaboravili da stvaramo

Možda nisam ta osoba, taj tip koji voli hvalospeve na ručak koji sam odabrala, na količinu pića koja je bila na mom stolu u izlasku, javnom oduševljenju za moju novu frizuru, ili lokaciju na koju sam otputovala. 

Jednostavno ne kapiram "važnost" toga da nas komentarišu i da budemo bitni onima koje i ne poznajemo. 

Ne znam, možda je do mene ili činjenice da nisam rasla u vremenu kada je popularizacija svakodnevnice bila od krucijalnog značaja, kao vid neke "duševne hrane" ili tuđe satisfakcije na račun onoga što ja živim. 

Zbog toga me i nervira ova digitalizacija i era u kojoj živimo. 

Ne osuđujem, naglašavam, samo "glasno" komentarišem. 

Zbunjuje me jer se ne sećam onog trenutka između, kada smo sa analognih aparata i tek po 20 i kusur fotografija (ukoliko uopšte uspe da se razvije film) imali kao uspomenu sa mora, i onog "hajde da okačim prelepu plažu na Instagram".

Čini mi se da smo u ovoj naprasnoj ekspaniziji javnog isticanja sopstevnog života zaboravili na ono što je bilo pre, i na ono kako smo se nekad radovali. 

Kada ste poslednji put prebacili telefon na "nečujno", stavili ga u džep onda kada ste u društvu, kada ste na moru, onda kada vam je jednostavno lepo?

Propustićemo mnogo, jel da?!

Skoro da ne propuštamo ništa već samo sve manje imamo kontrolu nad stvarnim svetom, jer ono što "moraš" da znaš i vidiš neće nigde da pobegne. 

Imam taj jedan porodični album,tu su fotografije sa mora, proslava, rođendana, slike majke dok je bila trudna, uspomena na prvi dan kada su me iz porodilišta doneli kući. 

unsplash.com

 

Na njima ja vidim radost, istinsku radost.

Vidim pokojnog deku i baku u trenutku kada njihova sreća ne može da se meri rečima. 

Vidim tatu, njegov grč i strah, dok me po prvi put drži u rukama.

Mamu sa oteklim nogama, haljini u koju jedino staje, umor i sreću na licu, na samo nekoliko dana pre nego što me je rodila.

unsplash.com

 

Niko se tu nije nameštao, niti slikao dva puta. Nije bilo filtera, ulepšavanja ili "obriši tu sliku, nisam lepa".

Videla sam svaku njihovu boru, život u njima, i sve ono što mi nedostaje u svakodnevnici u kojoj živimo. 

Možda je do mene, i možda samo ovo sad ne razumem, a možda nikad i neću.

Lepi događaji su se prepričavali, o nekima bi se pričalo danima. 

Stvarali smo uspomene. 

Kao što bi rekao moj tata rekao "svaki zajednički trenutak je samo naša uspomena više". 

Svesna da neću promeniti sve(s)t, nečiju rutinu, nečiji put do lične satisfakcije, dozvolila sam sebi samo da "razmišljam" naglas.