Kako je insulin hormon koji omogućava ulazak glukoze u ćelije, kao i njenu dalju obradu, neadekvatan ili odsutan odogovor na njegovo dejstvo dovodi do povećanja nivoa glukoze u krvi, a sledstveno i do tendencije organizma da povišenim lučenjem insulina reguliše visok nivo glukoze, što vodi u hiperinsulinemiju.
Insulinska rezistencija je jedan od vodećih faktora rizika za razvoj dijabetesa melitusa tipa 2, gestacijskog dijabetesa (dijabetes u trudnoći) i predijabetesa (stanje kod koga je nivo šećera u krvi visok ali ne dovoljno da bi se smatrao dijabetesom).
Uzroci insulinske rezistencije
Shutterstock
Pravi uzrok nastanka insulinske rezistencije još uvek nije u potpunosti poznat, ali se jako dobro zna koji faktori mogu da dovedu do razvoja ovog stanja. Nasledna komponenta je jako značajna, te je rizik viši kod individua koje među bliskim srodnicima imaju one koji boluju od dijabetesa melitusa tpa 2, ili nekog drugog tipa šećerne bolesti, hipertenzije, metaboličkog sindroma, piše Stetoskop.info.
Međutim, faktori koji često mogu da uslove nastanak insulinske rezistencije su:
- pregojaznost i gojaznost,
- dijeta sa visokim unosom ugljenih hidrata, posebno prostih šećera,
- sedentarni način života, odnosno nizak nivo upražnjavanja fizičke aktivnosti,
- unos visokih doza steroidnih hormona duži vremenski period,
- hronični stres,
- Kušingov sindorm,
- sindorm policističnih jajnika
Kada su u pitanju unutrašnja stanja organizma koja mogu da dovedu do insulinske rezistencije, istraživanja su pokazala da se insulinska rezistencija javlja kod osoba koje imaju visok nivo insulina u krvi, povišeno skaldištenje masti u jetri i pankreasu, kao i visoke faktore inflamacije.
Simptomi i znaci koji mogu ukazati na postojenje insulinske rezistencije:
- gojaznost, indeks telesne mase ( BMI) veći od 25. Ovo nije najpouzdaniji i apsolutan pokazatelj poremećaja jer i mršave individue mogu razviti ovo stanje
- debljina fokusirana na i oko stomaka ( veliki stomak), masne naslage oko unutrašnjih organa ( visceralna gojaznost)
- stalna pospanost, posebno nakon obroka uz učestalo zevanje
- hronični nedostatak energije i osećaj umora i pored obilnih obroka
- zaboravnost, depresija, bezvoljnost
- stalna želja za unosom slatkiša i nakon obroka
- nagli pad šećera
- teško uspostavljanje idealne telesne mase i mršavljenje, čak i ako je osoba na posebnom režimu ishrane, a ubrzano gojenje
- pojava izraslina na koži sličnih bradavicama, ispod grudi, pazuha, na vratu
-pojava tamnije prebojenosti kože pazuha i prepona
- neredovni menstrualni ciklusi, pojava akni i pojačane maljavosti kod žena
Shutterstock
Kako se dijagnostikuje insulinska rezistencija?
Insulinska rezistencija najčešće ne izaziva vidljive simptome, naročito u ranim fazama, te je moguće imati ovaj poremećaj duži niz godina ukoliko se nivo šećera u krvi ne proverava.
Dijagnostički testovi koji se najčešće koriste u ove svrhe
A1c test, glikolizirani hemoglobinski test, koji meri prosečan nivo sećera u krvi u prethodna dva do tri meseca. Koristi se i u praćenju regulisanosti bolesti kod obolelih od dijabetesa.
Vrednosti ovog testa ispod 5,7% se smatraju normalnim, između 5,7 i 6,4% mogu ukazivati na predijabetes, a preko 6,5% na dijabetes. Bitno je naglasiti da ove vrednosti mogu varirati u malom opsegu u zavisnosti od laboratorija, i zaključke i njegove interpretacije iznosi lekar.
Oralni test tolerancije za glukozu (OGTT)
Ovaj test se izvodi ujutro, osam sati pre testa se ne jede i ne pije. Prvi uzorak krvi se uzima našte, na prazan stomak, i vrednosti šećera od 3,6 do 6,1 mmol/l se smatraju normalnim. Zatim ispitanik pije koncentrovani rastvor glukoze, a nivoi šećera u krvi se mere u vemenskom rasponu od 30, 60, 90 i 120 minuta. Krv se uzorkuje 120 minuta nakon ispijanja rastvora glukoze, tada se ponovo meri koncentracija šećera u krvi. Sumnja na insulinsku rezistenciju se može javiti ukoliko je nivo šećera u krvi našte do 7mmol/l, a u 120min ogtt-a je u rasponu od 7,8 do 11,1 mmol/l.
Rezultati ovih testova mogu varirati, često je neophodno i ponoviti ih, ali jedino uz nadzor endokrinologa koji ih tumači i interpretira.
Insulinska rezistencija - lečenje
Lečenje insulinske rezistencije podrazumeva primenu lekova koji se koriste i u terapiji dijabetesa melitusa, a to su najčešće metformin (Glucofage - Glukofaž) koji olakšava preuzimanje glukoze iz krvi od strane mišićnih i masnih ćelija, i sprečava oslobađanje glukoze iz jetre. Tiazolidindioni, koji utiču na povećanje osetljivosti na insulin, kao i lekovi koji smanjuju apsorpciju glukoze u crevima.
Insulinska rezistencija - ishrana
Kao što faktori rizika govore da su gojaznost i neaktivnost jedni od značajnijih predispozicija za razvoj ovog poremećaja, tako je i prevencija i menjanje isitih jedan od uspešnijih načina da se problem prevaziđe.
Regulisanje udela mišićne mase u ukpnuoj telesnoj proporciji na račun smanjenja procenta masti je ključan faktor za držanje poremećaja pod kontrolom i sprečavanje progresije u dijabetes.
Umerena fizička aktivnost,koja se kontinuirano upražnjava, anaerobnog i aerobnog tipa, blagotvorno utiče na individue sa ovim poremećajem, pa čak i diskretan pomak u pogledu gubitka telesne mase, rezultovan regulisanjem ishrane i uvođenjem treninga, dovodi do značajnog poboljšanja laboratorijskih pretraga.
Shutterstock
Plan ishrane i dijetetski režimi se u ovom slučaju formiraju isključivo pod nazdorom nutricioniste i lekara. Izbor namirnica podrazumeva selektovanje onih sa nižim glikemijskim indeksom, i hranu bogatu vlaknima, proteinima i mastima.
Hrana, visokog glikemijskog indeksa koju treba izbegavati, obuhvata proste šećere (beli šećer, braon šećer, med ), slatkiše, sokove, belo brašno, beli pirinač, beli krompir, pivo.
Savetuje se planiranje oborka koristeći što manje obrađivano voće i povrće, bogato vlaknima ( brokoli, spanać, pečurke, artičoke, grašak, zeleni pasulj, paradajz, semenke). Jako je važano obratiti pažnju na adekvatan unos proteina i to prevashodno iz namirnica ribljeg porekla, ali i piletine i jaja.
