„Ako podignem glas, mogu nestati. Zato ćutim.“ Tako svoju svakodnevicu opisuje mlada žena iz Kabula, jedna od hiljada koje danas žive iza zatvorenih vrata, bez prava na obrazovanje, posao ili slobodno kretanje.

Od povratka talibana na vlast, a naročito nakon novih pravnih propisa koje je potpisao vrhovni vođa Hajbatulah Ahundzada, život žena u Avganistanu postao je gotovo neprepoznatljiv. Nekada studentkinje, profesorke, novinarke i lekarke, danas su mnoge od njih svedene na život između četiri zida, potpuno zavisne od muških staratelja.

„Nekada sam predavala u školi. Sada više ne smem ni da idem do prodavnice sama“, ispričala je jedna učiteljica za međunarodne humanitarne organizacije. „Moja ćerka pita kada će moći u školu. Nemam odgovor.“

Novi propisi u praksi znače da žene teško mogu da prijave nasilje, jer se od njih često zahteva prisustvo muškog staratelja čak i u sudskim postupcima. Aktivisti za ljudska prava upozoravaju da takav sistem stvara atmosferu potpunog straha i tišine — nasilje ostaje nevidljivo, a žene bez zaštite.

Jedna majka troje dece iz Kandahara opisuje svakodnevicu rečima koje su obišle svet:
„Ne osećamo se kao građani. Osećamo se kao senke.“

Analitičari smatraju da stroga ograničenja nisu samo verska pravila već i politička poruka — demonstracija potpune kontrole nad društvom. Dok međunarodna zajednica raspravlja o sankcijama i pregovorima, za mnoge žene u Avganistanu borba se svodi na jednostavnu želju: da ponovo mogu da rade, uče i izađu na ulicu bez straha.

„Ne tražimo mnogo“, rekla je jedna bivša studentkinja medicine. „Samo pravo da živimo normalno.“