O braku Jovanke i Josipa Broza Tita decenijama su kružile priče, ali jedno pitanje nikada nije prestalo da intrigira javnost – zašto nisu imali zajedničku decu? Najbliže odgovoru možda je bila Jovankina sestra Nada Budisavljević, žena koja je sa njima provela 25 godina i spavala samo nekoliko vrata dalje. Ipak, čak ni ona nije tvrdila da zna celu istinu. Upravo je to možda i najzanimljiviji deo ove priče.

Postojale su stvari o kojima se u Užičkoj 15 jednostavno nije razgovaralo.

Moglo se sedeti za istim stolom, putovati zajedno, provoditi dane na Brionima i živeti praktično vrata do vrata, a da neke teme ostanu nedodirljive. Nada Budisavljević, najmlađa sestra Jovanke Broz, kasnije je govorila da su Tito i Jovanka bili ljudi „starinskog kova“ i da se njihova intima nije prepričavala čak ni najbližima.

A Nada im je zaista bila blizu kao malo ko drugi.

U zvaničnoj rezidenciji u Užičkoj 15 na prvom spratu nalazile su se tri spavaće sobe: u jednoj je bio Tito, u drugoj Jovanka, a u trećoj Nada. Sa sestrom i zetom svakodnevno je provodila godine, a jedno vreme radila je i u Titovom kabinetu.

Jovanka ih je pronašla posle rata

Priča tri sestre Budisavljević počela je mnogo pre Užičke 15.

Nada i Zora ostale su rano bez roditelja i deo detinjstva provele su u domovima i internatima. Posle rata pronašla ih je njihova starija sestra Jovanka i dovela u Beograd. Nada se kasnije prisećala da su ona i Zora živele u jednoj sobi u Užičkoj 16 i znale da Jovanka radi kod Tita, ali nisu znale da između njih postoji ljubavna veza.

Jovanka im nije pričala ni o udvaračima, ni o tome kako je počela njena veza sa Titom.

A onda ih je 1952. godine iznenadila jednom rečenicom – rekla im je da će se udati za njega.

Njihova reakcija nije bila radost koju bismo danas očekivali.

Nada je pričala da su ona i Zora zanemele, izašle u šetnju niz Topčidersku zvezdu i zaplakale. Kao devojčice koje su već prošle život po domovima, uplašile su se da Jovankina udaja znači da će ponovo morati da odu.

Tito ih je potom pozvao u Užičku 15 i, prema Nadinoj priči, rekao im da će nastaviti da žive kao i ranije i da će se sada i on, pored Jovanke, brinuti o njima.

Venčanje bez velike pompe, a o ljubavi – ni reči

Ako su sestre očekivale da će posle udaje konačno čuti kako su se Tito i Jovanka zaljubili, to se nije dogodilo.

Nada je tvrdila da joj ni jedno ni drugo tokom 25 godina zajedničkog života nikada nisu ispričali kako je njihova ljubav počela.

„O tome se nije pričalo“, sažela je kasnije njihov odnos prema privatnosti.

Ni venčanje nije bilo velika porodična svečanost. Nada i Zora mu nisu prisustvovale, a prema njenom sećanju, sve je obavljeno u veoma uskom krugu, bez velike proslave.

Za Jovanku je govorila da se „udala za svoju ikonu“ i da je čitav život ostala snažno vezana za Tita. To je Nadino lično viđenje sestrinog odnosa prema suprugu, koje je kasnije opisala u svojim sećanjima.

A onda pitanje koje se postavljalo godinama: Zašto nisu imali decu?

Upravo ovde priča postaje posebno zanimljiva.

Jer Nada, žena koja je sa njima živela četvrt veka i kojoj su mnoge stvari bile pred očima, nije rekla da joj je Jovanka ikada direktno saopštila zašto ona i Tito nemaju zajedničku decu.

Naprotiv, bila je veoma oprezna.

Njeno objašnjenje bilo je pretpostavka: smatrala je da je najverovatnije bila reč o Jovankinoj dobrovoljnoj odluci i da je ona verovala da bi dete u tom trenutku moglo da bude nepovoljno za Tita. Ali odmah je dodala ključnu ogradu – „ja to ne znam“.

To je važan detalj koji se u kasnijim prepričavanjima često izgubi.

Nada nije otkrila dokument, lekarski podatak niti Jovankino priznanje. Ona je iz onoga što je tokom godina posmatrala pokušala da objasni sestrinu odluku.

„Njena žrtva je za njega bila potpuna“

Zašto je Nada uopšte došla do takvog zaključka?

Zato što je Jovanku doživljavala kao ženu koja je veliki deo sopstvenog života podredila Titu i njegovom položaju.

Opisivala ju je kao veoma snažnu, gotovo strogu prema samoj sebi, osobu koja je pokušavala da ublaži probleme koji su dolazili do njenog supruga i koja je često delovala jače nego što je zapravo bila.

Upravo iz tog odnosa Nada je izvela pretpostavku da bi i odluka o potomstvu mogla da bude deo Jovankinog potpunog posvećivanja mužu.

Ali činjenica ostaje – Jovanka joj to, koliko je javno poznato iz Nadinih svedočenja, nikada nije izričito potvrdila.

Kuća u kojoj se sve videlo, a malo toga pričalo

Možda najbolju sliku atmosfere Užičke 15 daje rečenica koju je Nada često koristila kada bi je pitali kako je toliko dugo mogla da ćuti.

Govorila je, suštinski, da je naučila da ono što vidi i čuje u toj kući ne nosi van nje. Čak joj je Miroslav Krleža jednom rekao da sve vidi, sve zna i o svemu ćuti.

Nada je taj zavet ćutanja čuvala decenijama.

Tek mnogo kasnije svoja sećanja ispričala je Žarku Jokanoviću, a 2015. objavljena je knjiga „Nada Budisavljević: Moja sestra Jovanka Broz“.

U njoj nije pokušala da od svoje sestre napravi idealnu ženu. Govorila je da je Jovanka bila energična, zahtevna i perfekcionista, ali je istovremeno želela da ispriča verziju žene koju je ona poznavala, a ne onu koja je godinama postojala u glasinama.

Posle Titove smrti, neke tajne su zauvek nestale

I možda nikada nećemo saznati mnogo više.

Nada je otkrila i da je posle Titove smrti pomagala Jovanki da uništi deo svojih beležaka. Prema njenim rečima, Jovanka je zapise spaljivala još dok je bila u Užičkoj 15, a kasnije i u kući u kojoj je živela nakon iseljenja. Nada je tvrdila da Jovanka nije pisala klasične memoare.

Zbog toga je deo privatnog života bračnog para Broz verovatno zauvek ostao upravo tamo gde su oni želeli – iza zatvorenih vrata.

A pitanje dece ostalo je među najvećim nepoznanicama.

Najbliža svedokinja njihovog zajedničkog života ponudila je svoje objašnjenje, ali je bila dovoljno poštena da uz njega ostavi dve važne reči:

„Ne znam.“

Možda je baš u tome cela priča o Jovanki. Žena o kojoj su drugi govorili mnogo, a koja je o nekim od najličnijih stvari sama govorila vrlo malo.