Govoreći o svojoj bolesti, Jelena se prisetila početka, kada je primetila izvesne promene na zglobovima, i to samo mesec dana nakon četvrtog porođaja.
- Počeo je da mi otiče jedan prst, pa sutradan je počeo da otiče drugi i to je tako počelo da šeta po telu. Obratili smo se doktoru, radili su sve parametre koje treba iz krvi i došli su do rezultata da je to autoimuno oboljenje koje se zove lupus. To je nešto što je za mene bilo strano. Ja sam ustvari prvi put u životu i saznala da postoji neki lupus - počela je priču Jelena.
U to vreme, porodica je živela u Španiji, da bi se nešto kasnije, sa Dejanovim potpisivanjem novog ugovora, preselili u Atinu. U Grčkoj je Jelena potražila novog lekara koji ju je, nakon analiza, suočio sa teškim stanjem.
- Iz kluba su mi obezbedili fenomenalnog jednog starog čiku. Bukvalno mi je objasnio da bez obzira što imam 36 godina da je moje telo staro 75 godina - iskreno je ispričala Jelena.
Otkrila je da ju je uz lupus istovremeno zadesio i reumatoidni artritis. U Beogradu je dobila stručnu potvrdu bolesti, i u dogovoru sa suprugom Dejanom otpočela lečenje, rekla je za RTS ordinaciju.
Kad ne možete ništa svojim rukama, pa ni da zagrlite svoju bebu, to mnogo boli
Za lupus obično nije poznato kojim će se tokom bolest razvijati, i zbog toga sama dijagnoza obično nije prijatna. Kada su saznali za Jeleninu dijagnozu, Dejan se seća da je to bio dosta stresan period u njihovom životu, jer je trebalo da usledi preseljenje u drugu državu i to nakon što su dobili četvrto dete: „Mi menjamo sredinu, odlazimo iz Valensije, dolazimo u Atinu, rodio nam se Matija i sad je to još jedna beba više u našem domu".
Iskreno je ispričao da se Jelena nikada nije žalila ni na kakve zdravstvene tegobe čak i ako ih je imala, te da je u centru pažnje uvek bio on.
- Dolaskom u Atinu prvi put se mi suočavamo sa zaista nečim novim, jer ja sam taj koji je nekako centralna figura - pobeđujem, retko kad gubim, dobro se osećam, nekad sam i povređen i nekako je ceo ritam naše porodice okrenut ka meni. Po prvi put sad Jelena ne može da preuzme obaveze. Jednostavno nije sposobna jer taj dan ima temperaturu, kao što se i dešavalo, pogotovo na početku. Ja mislim više od šest meseci sa temperaturom, sa strašnim bolovima, i po prvi put mi dolazimo u tu situaciju, ali njen najveći kvalitet je što pored svih tih problema koje ima ona nije dozvoljavala da mi to na neki način osetimo - iskreno je ispričao Dejan.
Dodao je da se ona zaista trudila da se u teškim trenucima osami i tada isplače, ali da u svakom slučaju od ukućana sakrije svoju muku.
Jelena je opisala da je u početku povišena temperatura bila stalno prisutna, da su počeli da se pojavljuju otoci ali postepeno.
- Prvo mi je počela ta temperatura i počeli su otoci i oni su se pratili jako. To jako boli. Prvo ti otekne jedan deo ruke, npr. zglob, i to bude užasno, zategnuto, počinje da crveni, ne može ruka da se pomera ni u jednom pravcu - ispričala je Jelena.
Rekla je i da je potrebno pet do sedam dana da taj otok tek malo splasne i stanje poboljša toliko da može bar nešto da uradi. Objasnila je koliko je teško to stanje u kome ne može sebi da pomogne.
„Kada kažemo da ne možemo da uradimo ništa rukama, to znači da ne možemo da se umijemo, ne možemo da se obučemo, ne možemo samostalno da odemo do toaleta, a da ne kažem još kad imate bebu od mesec dana koju biste želeli da presvučete, da zagrlite, da se igrate sa njom. E onda to postane mnogo bolnije. E tada više ne boli telo, tada boli um i duh, najviše duša", iskreno je ispričala Jelena.
“Ma možeš ti to, možeš!”
I pored svih bolova, Jelena je preuzela najveću brigu oko tada bebe Matije, ali imali su pomoć u kući. Ispričali su i kako je njihov najstariji sin Kića, sa svojih 17-18 godina preuzimao ogroman deo obaveza na sebe.
„On počinje da svoje sestre vozi u školicu, obdanište, vraća ih nazad, odlazi u prodavnicu, odlazi na pijacu dok Dejan nije tu. Deca su okej, svi su okej", prisećala se Jelena.
- Nismo toliko sigurni šta se dešava, šta će biti, raste bes. Besna sam zato što možda neću biti (prisutna) na Manjinoj svadbi, možda neću biti živa kad Matija pođe u školu, neću biti sa Kićom kad završi fakultet, i prosto samo se te negativne energije i misli lepe, dolaze, samo su mi one prividno tu. A onda, kad usledi taj plač, pa kad usledi taj zagrljaj, kad deca polako se vraćaju, sve ide ka boljem. Onda nekako i prepoznajem tu ljubav, tu energiju, onda kažem sebi: „Ma možeš ti to!, Ma ti to možeš! - kaže Jelena i podvlači da ima zbog koga da živi.
