Badnji dan, koji se proslavlja 6. januara, uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika Božića, poslednji je dan božićnog posta.
Na Badnji dan se svaka kuća kiti badnjakom. Ova tradicija potiče od predanja koje kaže kako su pastiri doneli grane hrasta ili cera u hladnu pećinu, kako bi pravedni Josif naložio vatru da ugreje prostor u kojem je boravio maleni Isus kada se rodio.
Verovanja za Badnje jutro
Po starim običajima, domaćin bi ustao na Badnji dan veoma rano, pre izlaska sunca, i sa svojim sinovima ili unucima išao u obližnju šumu da poseče badnjak i odnese ga svojoj kući. Bira se mlado, zdravo drvo, a pre sečenja, treba se prekrstiti, u kratkoj molitvi pomenuti Boga, krsnu slavu i Božić, a zatim iseći granu veliku toliko da domaćin može da je odnese kući na ramenu.
Postoji verovanje da se na mestu sečenja badnjaka nešto treba ostaviti, pa tako mnoge domaćice mese pogaču, čiju polovinu domaćin ostavlja u šumi gde je isekao badnjak, a ostatak pojede na putu do kuće. U nekim krajevima, na ovom mestu se vezuje muška košulja.
Veruje se da se "u badnjake" ide u tišini, a vraća se sa pesmom. Badnjak se stavlja ispred kuće (mnogi odseku i jednu manju grančicu, pa njome zakite kapiju) a popodne se unosi unutra zajedno sa slamom i pečenicom.
Paljenje badnjaka
Mnogi ljudi širom Srbije na Badnje veče odlaze u lokalne hramove da prisustvuju paljenju badnjaka.
Oni koji nemaju ložište u svom domu gde bi mogli da zapale badnjak, odlome deo svog badnjaka i nose ga u crkvu, a mogu ga i u crkvi uzeti i tradicionalno priložiti velikoj vatri.
Danas se tradicionalni način sečenja badnjaka polako gubi, a ljudi sve češće kupuju badnjake na pijacama i kod uličnih prodavaca. Popularni su i buketići iz supermarketa koji sadrže mali badnjak, lepo aranžiran sa kukuruzom, ponekim orahom, suvim klasjem pšenice... Ove buketiće domaćice često drže na trpezi za Badnje veče i Božić.
