Odrasla deca ponekad teško prihvataju da njihovi roditelji imaju pravo na sopstvene želje, obaveze i granice. Umesto da razumeju kada roditelji ne mogu da im pomognu, neka pribegavaju rečenicama koje izazivaju osećaj krivice i stvaraju pritisak da roditelji ipak popuste.

Normalno je da se deca i u odraslom dobu oslanjaju na roditelje kada im je potrebna finansijska pomoć, savet ili podrška. Problem nastaje kada se takva pomoć podrazumeva, dok se potrebe roditelja zanemaruju. Psiholog Džefri Bernstajn ističe važnost postavljanja granica i u odnosima sa odraslom decom, jer roditeljska podrška ne bi trebalo da podrazumeva odricanje od sopstvenih potreba.

Postoji 11 rečenica koje mogu ukazivati na sebično ponašanje i narušene porodične odnose.

1. „Dužan si mi”

Kada se ljubav i pomoć posmatraju kao nešto što mora da se vrati, porodični odnosi mogu da postanu nalik poslovnoj razmeni. Odrasla deca tada mogu očekivati protivuslugu svaki put kada pomognu roditeljima, bilo da je reč o novcu, usluzi ili nekoj drugoj vrsti podrške.

2. „Vratiću ti novac”

Mnogi roditelji finansijski pomažu odrasloj deci koja se teško osamostaljuju. Međutim, problem nastaje kada dete takvu podršku počne da uzima zdravo za gotovo. Obećanja da će novac biti vraćen mogu se ponavljati bez zahvalnosti i razumevanja za finansijske mogućnosti roditelja.

3. „Pa nije to ništa strašno”

Pozajmljivanje novca, čuvanje unuka ili menjanje sopstvenih planova zbog deteta mogu predstavljati veliko opterećenje za roditelje. Kada odraslo dete umanjuje značaj takvih usluga, pokazuje da ne uzima u obzir tuđe vreme, trud i potrebe.

4. „Ti nemaš pojma kako je danas živeti”

Različite generacije suočavaju se sa različitim životnim izazovima, a današnji mladi često imaju finansijske i druge probleme koje njihovi roditelji nisu iskusili na isti način. Ipak, to ne znači da iskustvo starijih nema vrednost. Neslaganje je prirodno, ali međusobno poštovanje podrazumeva spremnost da se sasluša i druga strana.

5. „Zar ne vidiš koliko mi je teško?”

Kada prolaze kroz težak period, odrasloj deci potrebni su razumevanje i podrška roditelja. Ipak, problem nastaje kada se roditeljska zabrinutost koristi kako bi se izazvao osećaj krivice i izdejstvovala pomoć. Roditelji mogu da vole svoju decu i da budu uz njih, a da istovremeno imaju pravo da odbiju zahtev koji ne mogu ili ne žele da ispune.

6. „Budi srećan što uopšte razgovaram s tobom”

Pojedini roditelji strahuju da će izgubiti bliskost sa decom, naročito kada ona odrastu i odsele se. Ta bojazan može ih navesti da pristaju na zahteve koji im ne odgovaraju. Međutim, zdrav porodični odnos ne bi trebalo da zavisi od toga koliko roditelji mogu da učine za svoju decu.

7. „Nisam tražio da se rodim”

Ova rečenica može postati način da odraslo dete roditelje okrivi za sve svoje probleme. Iako niko ne bira okolnosti svog rođenja, odraslo doba podrazumeva i preuzimanje odgovornosti za sopstvene odluke. Stalno prebacivanje krivice na roditelje ne doprinosi rešavanju problema i može dodatno udaljiti članove porodice.

8. „Nisam ja kriv”

Priznavanje greške i izvinjenje važni su za svaki zdrav odnos. Međutim, neka odrasla deca radije traže opravdanja ili krivicu prebacuju na druge nego što prihvataju odgovornost za svoje postupke. Takvo ponašanje otežava rešavanje sukoba i narušava međusobno poverenje.

9. „Ti uvek misliš samo na sebe”

Ponekad osobe koje se ponašaju sebično optužuju druge za iste postupke. Psihologija ovaj obrazac prepoznaje kao projekciju, odnosno pripisivanje sopstvenih osobina ili ponašanja drugoj osobi. Tako roditelj koji pokuša da postavi granicu može biti optužen da je sebičan, zbog čega počinje da preispituje sopstvene odluke.

10. „Zar ne možeš jednostavno da mi veruješ?”

Poverenje se gradi kroz iskrenost, doslednost i međusobno poštovanje. Kada odraslo dete zahteva da mu roditelji veruju, ali svojim ponašanjem ne opravdava to poverenje, takva rečenica može poslužiti za izbegavanje neprijatnih pitanja. Roditelji imaju pravo da izraze sumnju, postave pitanja i samostalno odlučuju.

11. „Nemam vremena”

Odrasla deca imaju posao, prijatelje, partnere i druge obaveze, pa je razumljivo da ne mogu uvek da budu dostupna roditeljima. Problem nastaje kada stalno nemaju vremena za porodične susrete, ali se redovno javljaju kada im je potrebna pomoć. Održavanje bliskih odnosa zahteva trud sa obe strane, a roditeljima su, baš kao i deci, potrebni pažnja i osećaj da su važni.

Najvažnije je da roditelji nauče da postave zdrave granice. Pružanje ljubavi i podrške ne znači da moraju da zanemare sopstvene potrebe, finansijske mogućnosti ili emocionalno blagostanje. Istovremeno, pojedinačna rečenica ne mora automatski da znači da je neko sebičan, jer su za razumevanje porodičnih odnosa važni kontekst, namera i ponašanje koje se ponavlja.