Postoje priče koje nas plaše upravo zato što u njima nema ničeg neobičnog. Toliko su stvarne i bliske svakodnevnom životu da se u njima lako možemo prepoznati.

U jednoj priči Čarlsa Bukovskog, šezdesetogodišnji usamljenik sedi na klupi sa svega dolar i dvadeset centi u džepu. Posmatra mlade ljude oko sebe i razmišlja o sopstvenom životu. Najviše ga ne boli samoća niti siromaštvo, već pomisao da je možda sve ono najbolje već ostalo iza njega i da ga u godinama koje dolaze više ništa lepo ne očekuje.

Upravo tu ova priča dobija mnogo dublje značenje.

Čovek ne mora da ima šezdeset ili sedamdeset godina da bi osetio kako mu život prolazi. Možemo imati trideset ili četrdeset godina, raditi, plaćati račune, brinuti o porodici, kupovati, popravljati stvari i svakodnevno rešavati bezbroj obaveza. A onda, gotovo neprimetno, dođe trenutak kada shvatimo da su godine prošle, dok smo mi bili zauzeti svim onim što je moralo da se uradi.

Možda najviše od svega ne plaše ni starenje, ni bolest, ni samoća. Najteža je pomisao da smo godinama odlagali život za neki budući trenutak. Govorili smo sebi da ćemo putovati kada budemo imali više novca, da ćemo provoditi više vremena sa dragim ljudima kada budemo imali manje posla i da ćemo se posvetiti onome što volimo kada konačno završimo sve obaveze.

A onda jednog dana shvatimo da su godine prošle, a da se taj trenutak koji smo toliko čekali nikada nije dogodio.

Možda zato nije najvažnije koliko smo zaradili, šta smo kupili ili koliko smo postigli, već koliko smo zaista živeli. Ljubav, iskreni razgovori, prijateljstva, muzika, knjige, putovanja, mali trenuci sreće i vreme provedeno sa ljudima koje volimo često vrede mnogo više od svega za čim smo godinama jurili.

Jer možda se na kraju nećemo najviše plašiti pitanja koliko nam je još vremena ostalo, već ćemo se pitati nešto mnogo teže. Da li smo zaista živeli dok smo imali priliku?

Video:

slika