Postoje televizijski snimci koji ostanu vezani za vreme u kojem su nastali, a postoje i oni koje pogledate više od tri decenije kasnije i zabole vas isto kao prvog dana. Upravo takva je priča o Ljubici Jovanović, devojčici koju je nekadašnja Jugoslavija upoznala kao Ljubicu Ljubičicu.

Imala je samo šest godina kada ju je ekipa emisije „Mali Veliki“ zatekla u Beogradu. Bio je januar 1990. godine, hladne skadarlijske noći, ljudi su sedeli u toplim kafanama, a mala Ljubica prolazila je između njih sa cvećem u rukama, pokušavajući da zaradi dovoljno da ona i baka imaju šta da jedu. Originalna epizoda „Ljubica ljubičica“ i danas postoji u arhivi RTCG na platformi MNE Play; traje nešto manje od 28 minuta, urednik emisije bio je Dragan Radulović, a režiju je potpisao Husein Bato Dukaj.

I upravo tih nekoliko desetina minuta bilo je dovoljno da je zapamti cela zemlja.

„Samo ne umem da živim dobro“

Ljubica nije govorila kao dete koje ponavlja ono što su mu odrasli rekli. Govorila je neverovatno neposredno, čas veselo, čas toliko ozbiljno da je teško poverovati da je pred kamerom šestogodišnjakinja.

Znala je da igra, maštala je o baletu, pričala o tome kako bi jednog dana želela da bude „gospodarica svemira“, a onda izgovorila rečenicu koja se decenijama kasnije ponovo deli društvenim mrežama:

„Umem svašta da igram, a samo ne umem da živim dobro.“

Iza njenog osmeha nalazila se svakodnevica koju nijedno dete ne bi smelo da poznaje.

Prema svedočanstvu iz emisije, Ljubica je cveće prodavala do kasno noću, ponekad čak do jedan ili dva sata posle ponoći. Novac joj nije služio za igračke ili slatkiše, već za najosnovnije stvari – hranu za nju i baku sa kojom je živela.

Molila je prolaznike da kupe ružu

Na snimku mala devojčica prilazi ljudima i pokušava da proda ono što nosi u rukama. Nije joj bilo svejedno kada je odbiju, jer je vrlo dobro znala šta znači vratiti se bez novca.

Govorila je da će se baka ljutiti ako ništa ne proda i da tada možda neće imati ni za burek.

Ali ni sama prodaja cveća nije bila najteži deo njenog dana.

U pojedinim kafanama nisu želeli da je puste unutra. Neki su je, prema njenim rečima, optuživali da je cveće uzela sa groblja. Mala Ljubica se tome žestoko protivila, objašnjavajući da se groblja čak i plaši.

U toj sceni možda se najbolje vidi koliko je brzo morala da odraste, istovremeno pokušava da proda ružu, objasni se odraslima i odbrani sopstveno dostojanstvo.

Pričala je i o nasilju koje je trpela

Kako je razgovor odmicao, priča je postajala sve teža.

Ljubica je govorila da ju je majka ostavila i opisivala život u Krnjači i Makišu. Tvrdila je da ju je očuh terao da prosi, kao i da joj je pretio nasiljem kada to nije želela da radi. Govorila je i da joj je ujak uzimao novac koji bi zaradila na ulici.

Danas bi takav televizijski razgovor otvorio mnogo pitanja o zaštiti deteta i načinu na koji institucije treba da reaguju. Ali Ljubičin snimak ostao je pre svega dokument jednog vremena – i jednog detinjstva koje je prolazilo pred očima odraslih.

Najpotresnije je što ona, uprkos svemu, nije prestajala da mašta.

Želela je školu. Želela je balet. Želela je da jednog dana bude uspešna i da ne zavisi ni od koga.

A šta se dogodilo sa Ljubicom?

To je pitanje koje se sada, kada je stari snimak ponovo počeo da kruži internetom, postavlja gotovo automatski.

Prvi novi tekstovi objavljeni početkom septembra 2026. podsetili su javnost na njen nastup u „Malim Velikim“, a Telegraf je potom objavio i naknadnu informaciju o njenoj sudbini.

Prema tim navodima, Ljubica Jovanović danas živi u Parizu, osnovala je svoju porodicu i vodi miran i stabilan život.

To je ujedno i deo priče za koji trenutno postoji najmanje javno dostupnih detalja. U pretrazi nisam našla njen novi intervju, fotografije sa potvrđenog profila niti opširnije nezavisno svedočanstvo o životu u Francuskoj, pa taj podatak treba pripisati upravo najnovijem izveštaju, a ne predstavljati kao nešto što je potvrđeno iz više nezavisnih izvora.

Ali sama emisija, njen identitet i ono što je kao šestogodišnjakinja ispričala pred kamerom jesu sačuvani i mogu se proveriti u arhivi RTCG.

Od Skadarlije do potpuno drugačijeg života

Možda upravo zato završetak ove priče toliko privlači pažnju.

Devojčica koja je noću hodala Skadarlijom sa buketom u rukama i razmišljala da li će tog dana imati dovoljno za hranu, prema novim informacijama, decenijama kasnije uspela je da napravi sasvim drugačiji život.

Nije postala „gospodarica svemira“ o kojoj je maštala pred kamerom, niti znamo da li je ikada zaista zaigrala balet.

Ali ako je podatak o njenom današnjem životu u Parizu tačan, ostvarila je nešto mnogo važnije od dečje fantazije, stigla je do sigurnosti i sopstvene porodice koju kao dete nije imala.

A možda zbog toga ona stara rečenica danas zvuči potpuno drugačije.

Sa šest godina govorila je da ne ume da živi dobro.

Više od tri decenije kasnije, izgleda da je Ljubica ipak naučila.