"Nema veće tuge nego kad SAHRANIŠ dete": Ispovest oca Nebojše Glogovca o tome kako je sinu uspeo da održi OPELO, o hemioterapiji i njihovom POSLEDNJEM susretu

Nebojša je svojim roditeljima bio zahvalan na mnogim pruženim iskustvima i dobrom porodičnom vaspitanju, a reči kojima je otac njego opisaju kidaju dušu

- Jeste muka, jeste žalost, jeste bol, neprebol… ali kada i danas stižu reči odasvud: Nebojša se nikad i nigde nije obrukao – to vam daje snagu da u molitvi i veri koju je i on živeo, nadvisite ličnu patnju. Molitva je najbolji lek, uteha i nada. Pre svega vera da je on sada sa Bogom živim, istinitim. Da je u boljem svetu od onog koji je ostavio, vako priča prota Milovan Glogovac, otac glumca Nebojše Glogovca.

U intervjuu za “Večernje novosti” on je prvi put otvorio dušu i govorio o najvećem bolu koji roditelj može da doživi.

- Kojoj slici, kojem razgovoru, čemu se sve ne vraćam? Svaka slika je tu. Živa. Ne znate šta čovek od toga može da izdvoji. Sve je vredno. Sve je deo života. Sve je veza… Vi pitate: U kakav čvor je moguće stegnuti srce da sinu, bez jauka, držite opelo? Moj jedini odgovor je – molitva. Ona je najbolji lek. Najbolja terapija. Ako je nema onda je jauk. Onda je beznađe. Očajanje. A jesmo li isti ljudi posle nesreće? Kad se poremeti red, onaj koji je ustaljen, da sahranjujemo, što kažu ljudi, po redu, pa se suočimo sa sudbinom da sahranjujemo decu… To jeste muka, to jeste tuga, nema je veće. Nema veće nesreće. Ali molitva pomaže čoveku da na pravi način podnese susret sa takvom nesrećom i sa smrću - kaže prota Milovan Glogovac.

On kaže da nema dana da neko na Nebojšinom grobu ne ostavi cvet i upali kandilo…

- I to pre nego što ja stignem tamo da upalim sveću - rekao je Nebojšin otac.

On se prisetio i tog 9. februara 2018…

- To je bilo nekoliko sati pred Nebojšinu smrt. Tog popodneva, tog četvrtka, on je bio podosta u lošem stanju. Trebalo je da primi i drugu hemioterapiju. Uz njega je bila njegova supruga Milica. Ona je bila stalno sa njim. Sve vreme. I ja sam bio sa njim. Smestili smo ga u krevet i nismo tada mnogo pričali. Sestre su mu priključile terapiju i ja sam otišao. Oko osam uveče Milica nam se javila. Kaže nam: “Dobro je podneo terapiju, čak se i šalio sa mnom… U petak oko dva po ponoći”… Bolest je bila jača. Nagla. Za mesec dana ga nam je uzela”, ispričao je on.