"Velika je to NESREĆA": Pitali smo SRBE da li bi prodali DEDOVINU i dobili odgovore koji su podelili SRBIJU

Iako mnogi od nas nemaju logično objašnenje zašto je tako, pa dozvoljavamo da nam šume, njive i pašnjici propadaju jer to tako "mora", drugi se jednostavno plaše loše karme i mogućnosti da im se desi nešto loše ako se odluče na prodaju.

Naravno, ima i onih koji su rešeni da žive "sada i ovde", pa se zbog dece, porodice i lagodnijeg života odlučuju na pomeneti korak, ali neretko budu osuđeni od strane okoline, pa čak i najbližih. Osude često idu i do te mere da budu okarakterisani kao oni koji su izdali svoje stare, pljunuli na proreklo, prokockali i bacili... I dalje se postavlja pitanje šta je to što nas toliko okupira, plaši i razdvaja kada se samo pomene dedovina?

Na pitanje da li bi prodali svoju dedovinu i pod kojim uslovima, naši sugrađani su nam dali sledeće odgovore:

Milena (56): Ja ne razumem kako neko to može da proda kada je toliko uspomena na tom mestu.
Možda neko razume, pa može da mi pojasni. Nikada ne bih prodala zemlju koju sam nasledila.

Marina (26): Od uspomena se ne živi. Razumem ako se to uradi radi nekog ulaganja, tipa, u decu, sebe, da se kupi bolja (veća nekretnina), da se uredi enterijer ili eksterijer ili oba... Ako neko to prokocka samo da bi uživao, ili da ode na more, ne daj bože da otplaćuje kredit, a nažalost, sve je više takvih, u tom slučaju ne razumem.

Vlada (35): Ne razumem ljude koji prodaju doživljavaju kao zločin. Drže se grčevito za parče zemlje koja im donosi više štete nego koristi. Krpe kraj s krajem samo zato što se zemlja ne prodaje. Prođe im život i onda svojoj deci ostavljaju teret i svoja uverenja.

Aleksandra (50): To razumem i opravdavam kad je pitanje života i smrti, ili kad je veliko i pametno ulaganje koje će na kraju doneti još više novca. U svim drugim situacijama, to je jedna od najgorih odluka koje se mogu doneti.

Marko (40): Protiv prodaje sam jer što kaže indijanska poslovica - Zemlju ne nasleđujemo od predaka već pozajmljujemo od svojih unuka. 

Anđelka (46): Zemlja se ne prodaje nikada. Da sam gladna i žedna ne bih prodala, to je velika uvreda. Pljunuti tako na one koji su nas odgajili... Velika je to nesreća kad prodaš dedovinu...

Andrej (19): Uspomene čuvam u glavi. Moji su deo prodali, a malo parče zemlje su ostavili da imamo da nekad napravimo vikendicu ako mi to budemo želeli. Hvala Bogu, kupili smo garsonjeru od tog novca, sredili naš stan i kupili automobil. Nismo ništa bacili, nikoga nismo uvredili... Isto ću sutra savetovati svojoj deci.