O štetnim posledicama intenzivnog korišćenja u najranijem uzrastu raznih uređaja sa ekranima, govori ruski neurolog Oleg Korenj.
“Odavno već nameravam da podelim s vama svoja zapažanja o mogućim posledicama intenzivnog korišćenja u najranijem uzrastu raznih uređaja s ekranima: televizora, kompjutera, tableta, smartfona, kaže Oleg Korenj, dečji neurolog.
Odmah da se ogradim i kažem da ovde iznosim samo svoja zapažanja na osnovu iskustva. Može se to razumeti kao zastrašivanje iz neznanja – i to sam imao prilike da čujem. Ipak, čini mi se da se sve uklapa i polako dolazi na svoje mesto…
Posao mi nalaže da se svakodnevno susrećem sa decom sa manjim ili većim smetnjama u razvoju. Već pet godina se po pravilu susrećem sa istim problemom – decom koja u proseku sa tri godine praktično ne govore. Ponašanje te dece slično je ponašanju dece s autizmom. Zajedničko im je to što su im, kada su imala oko godinu dana, dati smartfoni odnosno tableti.
Ta deca praktično sve slobodno vreme provode s tim uređajima, bukvalno žive u njima. Od toga strada facijalna ekspresija (mimika lica), usmeravanje pogleda (kontakt očima), i emotivna sfera. Pokušaj da od deteta uzmete uređaj, kod njega izaziva krajnje negodovanje i agresiju. Govor se po pravilu nije razvio ili je rudimentaran.
Komunikacija s okolinom, s realnim svetom očigledno je loša… Znajući koliko je lako pomešati uzrok i posledicu, ne isključujem da su neka od te dece načelno autistična, a da je preokupacija gedžetima jednostavno jedna od varijanti stereotipnog ponašanja… Ipak, sledi jedna od kratkih priča.
Devojčica, 1 godina i 3 meseca, živi u Njujorku. Pažnju je privuklo to što se ne odaziva i ne reaguje na verbalne zahteve. Nema razvijenu adekvatnu mimiku i gestikulaciju. Nekoliko meseci ranije nije bilo tako loše. Dete je tapšalo, mahalo pa-pa. Specijalisti su posumnjali na poremećaj iz autističnog spektra…
Dobio sam veliki broj video-snimaka s epizodama iz života deteta. Sve je počelo oko 7-8. meseca kada je dete počelo da jede u stolici za hranjenje, ispred uključenog televizora. Idemo dalje: sa godinu dana, devojčica je praktično sve slobodno vreme provodila ispred nekakvog ekrana. Roditelji su poslušali moj savet i sve gedžete su sklonili od deteta. Očekivano, prvih dana primetili su kod devojčice razdražljivost, histeričnost i agresivnost, bilo ju je teško nahraniti.
Ali… Vratili su se kontakt očima i pokazivanje rukom! Krenuli su na terapiju. Razumem kolebljivost i subjektivnost procene dateta na daljinu… Ali, svejedno ne prestajem da se pitam: Da li je moguće da se u “spektru” naiđe na situacije s mehanizmom koji bi se mogao okarakterisati kao “pseudoautizam” izazvan upravo ovime o čemu govorim?
BONUS VIDEO
