TikTok je ponovo nadmašio samog sebe kada je reč o bolesnim trendovima. Ovih dana platformu preplavljuju snimci roditelja koji pred Noć veštica stavljaju horor maske i namerno plaše svoju malu decu. Deca vrište, plaču, drhte, padaju na pod, pokušavaju da pobegnu, dok odrasli u pozadini urlaju od smeha i sve snimaju. Jezivo, bolno i neshvatljivo – a društvene mreže to zovu “zabavom”.
U eri kad se sve meri lajkovima, čak je i dečiji strah postao sadržaj za klikove. Ti snimci koji “skupljaju preglede” zapravo su dokumenti o emocionalnom zlostavljanju dece. Jer da, ovo jeste oblik zlostavljanja – možda bez fizičkih povreda, ali sa dubokim psihičkim posledicama.
Roditelj koji bi trebalo da bude simbol sigurnosti i utočište od svega što plaši, u tim trenucima postaje izvor užasa. Dete u tom uzrastu ne razlikuje šalu od realne pretnje. Kada vidi masku i čuje vrisak, njegov mozak reaguje kao da je u smrtnoj opasnosti. Srce mu lupa, telo drhti, a slika roditelja – onog ko ga treba zaštititi – zauvek se povezuje sa strahom i izdajom.
Psihološkinja Marija Ostojić objašnjava:
„Mališan ne zna da su ispod maske mama ili tata. Za njega, to je monstrum koji ga napada, dok ga drugi roditelj posmatra i smeje se. Takvo iskustvo može izazvati dubok osećaj nesigurnosti i gubitak poverenja. Deca posle toga imaju noćne more, strah od mraka, ne žele da ostanu sama, a neki čak razvijaju anksioznost i tikove.“
Dakle, to nije šala. To nije zabava. To je okrutnost upakovana u “trend”, a iza svakog takvog snimka stoji dete koje ne zna kako da obrani sebe. Kada odrasli uživaju u snimanju tuđeg straha – posebno straha sopstvenog deteta – to više nije "zabava", već ogledalo društva koje se opasno udaljilo od empatije.
Roditelj koji plaši dete da bi imao “zanimljiv video” ne razume suštinu roditeljstva. Dete nije alat za sadržaj. Nije glumac u vašem hororu. Ono je biće koje vas gleda kao svoj ceo svet – a vi taj svet pretvarate u košmar.
Noć veštica može i treba da bude zabavna – kostimi, slatkiši, igra, zajedničko pravljenje bundeve. Ali nikada, ni u jednom obliku, na račun dečjeg plača. Smeh odraslih nad dečjim strahom nije smeh – to je simptom nečeg mnogo dubljeg i poraznijeg - gubitka osnovne ljudskosti.
