Svi mi povremeno deci kažemo neke stvari koje nisu baš istinite. Mnogi će reći da su „male bele laži“ sasvim u redu, ali ova mama i psihološkinja kaže da to nije u redu.
Kad vas pitaju gde je taj tablet, a vi kažete da je na popravci i da će biti neko vreme… Ili te pitaju mogu li dobiti sladoled, a vi napravite tužan izraz lica i kažete da je poslastičarnica zatvorena… Te male laži, koje preuzeto iz engleskog jezika nazivamo „bele laži“, često smatramo bezopasnima i ne osećamo grižu savesti kad ih izgovorimo, posebno ako su u našu korist – i dečiju korist. I mnogi kažu da je to sasvim u redu.
No, jedna psihološkinja, Dina Margolin, u svom je podcastu razgovarala sa trenericom roditeljstva Kristinom Galant o malim, belim lažima koje su rekle svojoj deci i iznenađujućim posledicama koje su usledile, a sve je preneo Yahoo.com. Margolin je podelila tri koraka koja roditelji mogu napraviti kako bi postavili granice bez pribegavanja prikrivanju istine. I šta učiniti ako vas dete ipak uhvati u maloj laži.
Shutterstock
Sitne laži obično nastaju iz jednog razloga: preživljavanja. Roditelji su iscrpljeni. Kad nešto ponovite i objasnite 10 puta i kada vam samo treba neka slamka spasa da ne poludite narednih 5 minuta ili pola sata, pola dana... U tim trenucima, mala bela laž deluje kao najlakši put do tog toliko željenog mira. No, Margolin upozorava na važnu stavku: Istina gradi poverenje. Što znamo, naravno. Ali ponekad mislimo da možda dete neće odmah shvatiti...
Istraživanja pokazuju da deca, čak i sa 3 godine, mogu uočiti nedoslednosti između onoga što odrasli govore i onoga što rade. A deca kojima se često laže? Ona će verovatnije lagati sebi i manje će verovati svojim roditeljima tokom vremena. To, naravno, ne znači da je vaše dete nepovratno uništeno zbog jedne bezazlene laži. Znamo da nema savršenstva. Možemo samo da postanemo svesni nečega, pa da se potrudimo da ispravimo i pripazimo kako postupamo ubuduće.
A kako se nositi sa onim „sivim“ područjem? Evo nekoliko predloga koje donosi Margolin.
Zapitajte se: Da li je ovo prečica ili granica?
Laganje se obično čini kao najbrži izlaz iz teškog trenutka. „Tablet je pokvaren“ deluje kao lakše rešenje nego reći „Ne možeš dobiti tablet“ — a zatim se nositi sa izlivom emocija koji sledi. Ali problem je u sledećem: Prečice ne grade veštine, već to čine granice.
Shutterstock
Umesto malih laži, bolje je iskreno postaviti granice: „Za danas smo završili sa tabletom. Znam da je to teško čuti. U redu je da se osećate uzrujano.“ Kad ne koristimo male bele laži, već postavljamo granice, i dalje je poruka ista – 'ne', ali to radimo na način koji stvara prostor za velike emocije koje dolaze uz to. To ne pokazuje slabost, već samoregulaciju. To je vođstvo.
Svaki put kada izaberemo istinu i postavimo mirnu granicu, učimo svoje dete da nam može reći istinu, da može da oseća velike emocije i da ih prebrodi, šaljući mu poruku da je roditelj siguran, stabilan i iskren, čak i kada je teško.
Uhvaćeni na delu? Ispravite to.
Ako vas dete uhvati u laži, važna je iskrenost: „U pravu ste. Rekla sam da je tablet pokvaren. To nije istina. Pogrešila sam. Vreme za tablet je danas prošlo, a sutra možeš ponovo da ga koristiš.“ Ne morate da objašnjavate celu istinu četvorogodišnjaku. Samo morate da to uradite čvrsto i odlučno.
Shutterstock
Na primer: „Nemamo vremena danas da idemo u park, ali naći ću vremena da idemo ove nedelje.“ Ili „Vreme za TV je danas gotovo. Uskoro ćemo imati još.“ Bez laži. Samo granice — sa ljubavlju.
Dakle, da zaključimo — ne, niste loš roditelj ako ste lagali svoje dete. Samo ste ljudsko biće. Ali svaki trenutak je prilika za izgradnju ili obnovu poverenja. Važno je da dete zna da može verovati onome što roditelj kaže. Da može verovati rečima koje izgovara. Jer iskrenost je ta koja menja odnose.
Bonus video:
Možda vas zanima…
povezane vesti
