Legenda o svetom Đorđu je jedna od najpoznatijih i najinspirativnijih u hrišćanskom svetu. Ipak, pre nego što je postao simbol hrabrosti i vere, Đorđe je bio običan čovek, rođen u maloazijskoj Kapadokiji u uglednoj hrišćanskoj porodici. Njegov životni put nije bio običan - od vojnika do sveca, Đorđe je ostavio dubok trag u istoriji.
Hrabrost i vera u vreme progona
Za vreme vladavine cara Dioklecijana, počeo je surovi progon hrišćana. Đorđe je tada doneo hrabru odluku da se suprotstavi nepravdi. Iako je bio visoko rangirani vojni oficir, nije oklevao da izrazi svoju veru i solidarnost sa progonjenima. Njegova hrabrost i nepokolebljiva vera zaslužuju divljenje i poštovanje.
Pobeda vere nad mučeništvom
Mučeništvo svetog Đorđa je postalo legendarno. Iako je podneo najstrašnije torture, njegova vera nije poklekla. I dok su ga rimski vojnici smatrali mrtvim nakon mučenja, on je iznenada ozdravio, što je samo dodatno razgnevilo njegove progonitelje. Na kraju, iako su mu odrubili glavu, njegova vera i hrabrost su ostale nepobedive.
Kult svetog Đorđa i običaji Đurđevdana
Od njegove smrti, kult svetog Đorđa se širio i postao jedan od najvažnijih u hrišćanskom svetu. Mnoge zemlje slave Đurđevdan kao dan hrabrosti i obnove. U Srbiji, Đurđevdan je posebno poštovan, sa mnogim crkvama i manastirima posvećenim ovom svecu.
Običaji koji prate Đurđevdan odražavaju verovanja u obnovu života i prirode. Berba cveća, pravljenje venaca i umivanje cvetnom vodom simbolizuju novi početak i nadu. Ovi običaji, preneti kroz vekove, i danas žive kao deo bogate kulturne baštine.
Za zdravlje, bogatstvo i lepotu
Poput drugih hrišćanskih praznika koji se slave u proleće, i za Đurđevdan su vezani mnogi narodni običaji koji simbolizuju obnovu života, oličenu u obnovi prirode. Kult cveća posebno je prisutan u proslavi Đurđevdana, što ga čini posebnim u odnosu na ostale slave.
Običaj je da na Đurđevdan devojke rano izađu u polja koja su u to doba godine puna cveća. Beru vrbove grančice i poljsko cveće praveći vence i pevajući:
„Oj, venče, o, venče, 'oće li me momče?" I stavljaju ih sebi na glavu. U nekim krajevima Srbije običaj je bio da se vencima od poljskog cveća kite ovce koje će tada prvi put biti pomužene.
U kruševačkom kraju, 5. maja uveče, uoči praznika, devojke su odlazile na reke ili kraj neke bare. Tu su odvajale tri struka trave. Valjalo ih je odseći na jednaku dužinu.
Izgovarale su sledeću rečenicu:
„Ovaj struk sam ja, ovo je znano momče, a ovo neznano."
Koji struk bi do zore najviše porastao, taj bi bio budući muž. Znano ili neznano momče.
Ne samo mlade, običaj je da i udate žene odlaze na Đurđevdan u polje, beru livadsko cveće i prave venčiće. Vence od vrbe stavljaju na kapije, kao neku vrstu zaštite i kao znak berićetne godine, a cvetne – na glavu. I to ne samo oni čija je slava Đurđevdan!
U nekim delovima Srbije, ujutru, na praznik svetog Đorđa, najstarija žena u kući mesi pogaču preko koje se takođe stavlja pleteni venac. Kroz tu pogaču se ponegde pomuze i ovca, a ovci se, osim venčića, na glavi razbije i jaje.
Običaj je takođe da majka rano ujutru ustane, nabere vrbe i vrbove grančice baci preko prekrivača svoje još usnule dece. Da budu zdravi i da porastu. I to nije kraj priče o cveću. Na Đurđevdan nabrano poljsko cveće stavlja se u ćup ili vazu, a tom vodom se potom umivaju devojke kako bi postale još lepše. Mogu i starije – da se podmlade!
Devojke se ulepšavaju umivajući se cvetnom vodom, a u selu Vraništu majke na Đurđevdan kuvaju jaja. Ono se potom stavlja u korito, u vodu kojom se okupa dete. Kad je kupanje gotovo, majka oljušti jaje, a dete ga pojede! Da bude jako i zdravo.
Uloga vere i tradicije u savremenom društvu
Iako su vremena promenjena, priče poput one o svetom Đorđu nas podsećaju na važnost hrabrosti, vere i solidarnosti u savremenom svetu. Njegova priča inspiriše nas da se suprotstavimo nepravdi i da ostanemo verni svojim uverenjima, bez obzira na izazove pred kojima smo.
