Kada se moj dvadesetogodišnji sin Tom vratio kući s fakulteta u junu 2020. godine, nisam mogla ni da zamislim da će to biti početak naše porodične noćne more. Svaki roditelj želi da vidi svoje dete srećno i zdravo, ali sudbina je imala drugačije planove za nas.
Kada sam ga zatekla pored bazena, paralizovanog i bespomoćnog nakon što je polomio vrat, osećala sam se kao da mi je srce slomljeno na hiljadu komada. Sve se dogodilo tako brzo. Njegovi drugari su hrabro reagovali i uspeli su da ga izvuku iz vode, ali naša borba tek je počinjala.
Narednih dana i nedelja bili su ispunjeni nadom, ali i strahom. Videla sam kako se Tom bori za svaki dah, kako se bori protiv bolova i komplikacija koje su se neprestano pojavljivale. Prodali smo sve što smo imali kako bismo mogli da mu obezbedimo najbolje moguće lečenje, ali činilo se da smo uvek korak iza, uvek u borbi protiv nečeg što je veće od nas.
Kada su lekari dijagnostikovali komplikacije s bubrezima i disanjem, osećala sam se bespomoćno. Gledala sam svog sina kako pati, kako se bori, i nisam mogla da mu pomognem. Njegova snaga i hrabrost bili su inspiracija za sve nas, ali istovremeno su mi kidali srce jer sam znala da je njegova borba daleko od završetka.
Nakon što je pretrpeo toliko, Tom je zaslužio više od sudbine koja mu je bila namenjena. Njegova smrt je ostavila prazninu u našim srcima, ali sećanje na njegovu hrabrost i snagu će zauvek živeti u nama.
Nažalost, kako Tom nije mogao više da prohoda, morao je kraj sebe da ima konstantnu negu što mu omogućio starački dom. Za mladog momka to je bilo prilično poražavajuće da deli prostor sa starijim ljudima. Psihički se osećao loše, te je kućna nega bila neophodna. Roditelji su dali sve od sebe da mu omoguće sve što mu je potrebno za lečenje.
Tokom prve godine oporavljanja kod kuće Tom se dobro osećao, dok su mu prijatelji bili takođe ogromna podrška. Takođe, uspeo je od kuće da nastavi studije. Ali Tomu su uvek bila potrebna dva staratelja jer su rizici po njegovo zdravlje bili veoma ozbiljni. Lečenje je bilo kompleksno, dok su roditeljima lekari predlagali da urade isto što i Stiven Hoking - odvedu u starački dom, kako je medicinska sestra rekla, "jeftinije". Ali, to nije bilo opcija. Nažalost, jedne noći Tom se nije probudio.
Roditelji su za britanski Telegraf istakli kako još uvek čekaju istragu koja će tačno utvrditi kako je Tom umro, ali jedna teorija je da je nakon aspiracije hrane nedelju dana ranije dobio tečnost u plućima. On je verovatno izgubio svest zbog njegove povrede kičmene moždine, koja izaziva dramatično povećanje krvnog pritiska.
