"Imao neke ideje o monaštvu ali one su bile vezane za budizam. Mene je zanimao zen budizam, hinduizam, trascedentalna meditacija. Maštao sam da kad diplomiram stomatologiju odem u Kašmir ili Nepal i da onda tamo pristupim nekom budističkom manastiru", priča monah Arsenije Jovanović.
On je priznao da mu je u to vreme pravoslavlje bilo zadnja rupa na svirali.
"Nikad se nisam sprdao sa pravoslavljem i crkvom, ali bio sam vaspitan da Boga nema. Kad njega nema onda sam i te popove video kao neke jadne ljude, pa mi ih bilo žao, jer se bave nečim čega nema", ispričao je Arsenije.
Ističe da su mnoge komunističke vođe samo glumili ateizam.
“Oni jesu bili antihrišćani na neki način ali su itekako bili u nekim okultnim radnjama i pripadali dalekoistočnim kultovima. Niko od njih nije bio potpuno materijalistički nastrojen. Mnogi su imali svoje tajne rituale”, kaže on u emisiji “Glas života”.
“Život u postkomunističkom vremenu posle Titove smrti je bio veoma naporan jer je partijska vrhuška pokušavala da održi nivo kao da je on živ. Pošto nam je sve to bilo jako naporno mi smo bežali u rokenrol i sve što on nosi sa sobom. Tu smo nalazili neku svoju novu religiju. I to je vrlo brzo izgubilo svoju draž. Shvatiš da je i to samo telesno da se izdrogiraš i izbludničiš. E onda je došao susret sa transcedentalnom meditacijom.
Upoznao sam jednog starijeg čoveka kod koga smo odlazili kući. Jugoslavija je bila puna takvih ljudi. Vlast je to progonila jer je svaku religiju videla kao opijum za narod. Taj čovek je od svih nas bio stariji 13-14 godina. Bio je stari konzument opijuma, narkoman, ali posle se skinuo sa toga. Nastavio je samo sa kanabisom”, ispričao je Arsenije.
U jednom trenutku sa 19 godina odlazi u Ameriku.
“Mene je kupila ta sloboda, ta totalna sloboda. Jeste Amerika nekad imala tu slobodu, prividnu, kao i ceo Zapad. Potom dolazi taj prokleti rat u Jugoslaviji. Mi kao jedna probuđena, svesna omladina nismo morali da budemo neki proroci da bismo videli da će doći do velikog sloma. Jasno je bilo da će doći do raspada, i to do krvavog raspada. Mi smo se na vreme pokupili i otišli. Pobegli smo. Raspršili smo se po celom svetu u potrazi za tim lažnim rajem”, ispričao je monah Arsenije.
Treći put kada je boravio u SAD imao je 27 godina, i tada je, kako kaže, ušao direktno u srce Njujorka.
“Nije prošlo ni godinu dana, ja sam shvatio kolika je to planetarna prevara. U tom gradu su najopasniji likovi iz celog sveta po pitanju finansija, okultizma, kulture, umetnosti, a sve u cliju sticanja vlasti, koristi, obogaćivanja na račun slabijih. To je jedan robovlasnički sistem bez trunke bilo kakve ljubavi ili prijateljstva. Samo jedna užasna vampirska priča sa svim tim likovima koji su ogrezli do guše u krvi i grehu, a koji su jako bogati materijalno, koji vladaju svetom. Ja sam sa nekima od njih ulazio u direktan kontakt, koji su hteli moje mlado telo. Bio sam lep, mlad, plav, uspešan”, ispričao je monah Arsenije.
On je rekao kako je dolazio u kontakt sa nekoliko ljudi koji su se nalazili u vrhu svetskog društva.
“Jedan je bio prijatelj sa kongresmenima, a bio je kućni prijatelj sa tadašnjim gradonačelnikom njujorka. Drugi je bio Meksikanac, potomak meksičke kraljevske loze, čuveni dizajner nakita. Obojica su želeli da im ja budem ljubavnik i pratilac na putovanjima i banketima. Ovaj dizajner nakita mi je rekao da ja mogu da imam i devojku, ali je bitno da mu budem pratilac. Rekao mi je da ću imati sve što poželim, da ću imati pristup svakoj svetskoj galeriji, pošto sam u to vreme već slikao.
Naravno da bi na tim putovanjima bilo i telesnog kontakta. Ovaj drugi me je odveo u njegovu kuću na tri sprata. Imao je 82 godine i otvoreno je predlagao da mu budem ljubavnik, i isto mi je sve nudio, možda i više od prvog. To su užasni izazovi, posle takvog predloga ne možeš da spavaš noću. Jedan glas ti govori – ej čoveče je l’ znaš šta je tebi ponuđeno. Drugi glas kaže – beži glavom bez obzira. Taj drugi glas je pobedio”, ispričao je monah Arsenije.
