Sedeći u bolnici dok su sati prolazili, Elizabeta Himenez je obuzela tuga. U blizini je ležala njena voljena ćerka Marija, a život joj je otet samo nekoliko nedelja pre 24. rođendana. Elizabeta nije mislila samo na svoju porodicu i kćerku - mislila je i na čoveka koji ju je ubio.
Iako bi mnoge majke reagovale s besom na oskudne detalje koje je znala - kako je Marija zamolila prijatelja da uzme volan nakon noćnog provoda jer je pila; kako se složio uprkos činjenici da nema osiguranje, kako je jurio (kasnije su otkrili pri 110 km / h), srušio automobil i preživeo, dok Marija nije - nekako je Elizabeti htela da mu pomogne.
- Odjednom sam pomislila "Čekaj malo, ko je sa Nikom u policijskoj stanici? ", seća se Elizabet.
- Znala sam da njegova porodica živi u Singapuru. Mora da je očajan. ’Nikada ranije nisam srela ovog čoveka. Znam da bi sa ubijenom ćerkom mnogi reagovali sa besom i krivicom. Ali sve što sam osećao bila je duboka briga za ovog mladića kojeg nisam poznavala. Samo sam htela da budem pored njega - mislila je majka nastradale Marije.
Marija je rođena 15. aprila 1992. Porodica je sa trogodišnjim bratom Džošuom živela u Kostariki, preselivši se u Veliku Britaniju 1995. godine sa poslom sveštenika oca Fernanda.
- Marija je bila najsrećnija devojčica- seća se Elizabet, sada 50 -godišnjakinja i dodaje:
- Volela je balet i sviranje klavira i uvek je imala toliko prijatelja. Uvek je želela da pomogne ljudima.
Porodica je bila bliska od dana njenog rođenja.
- Marija je imala posebnu vezu sa svakim od nas. Znala je da može verovati meni i svom ocu da će je podržati i stati uz nju, bez obzira na sve. Razgovarali smo svaki dan. Marija je govorila engleski, španski i korejski, a studirala je lingvistiku na Univerzitetu u Brajtonu - objašnjava majka.
2017. godine, poslednje godine studija, Marija je znala šta želi nakon diplomiranja.
- Prijavila se za odlazak u Koreju kao učiteljica i bila je tako uzbuđena tom idejom. Imala je ceo život ispred sebe - kaže Elizabeta.
Marija je razgovarala sa svojom mamom o svim aspektima svog života, od karijere do ljubavi.
- Kada je Marija u martu 2017. pričala o svom bivšem, prvi put je pomenula Nika, mladića koji je 2016. došao iz Velike Britanije na studije u Veliku Britaniju i koji je bio u istoj muzičkoj grupi kao i ona. Oboje su prošli raskid i podržavali jedno drugo. Dve nedelje pre nesreće, pokazala mi ga je s druge strane sobe - započinje majka uvertiru pre nemilog događaja.
- Uveče, 22. marta 2017, par je imao svakodnevni telefonski poziv. Marija je pričala o svojim planovima za večeru sa muzičkom grupom i rekla da će i Nik biti tamo. Marija je bila njeno uobičajeno srećno biće. Završili smo kao i uvek, rekavši volim te. To je bio poslednji put da smo razgovarali - hrabro izgovora žena.
Tek što su se preselili iz Brajtona u Gilford, porodica je živela sa različitim prijateljima dok su zajedno tražili dom. Zato je otac Fernando (63), bio sam kada je policija pokucala u 6 ujutru.
- Ništa vas ne priprema za vest da vam je dete nestalo- kaže on.
- U Kostariki sam bio onaj žestoki dečak sa ulica, ali u tom trenutku sam se samo srušio i zaplakao. " Nakon što su sinu Džošui, ispričali šta se dogodilo, njih dvoje su otišli da vide Elizabeta kako bi joj rekli strašne vesti.
- Kada je Fernando kleknuo do mojih nogu i počeo da plače, pomislila sam "O, Bože, šta je ovo? “, Seća se Elizabeta.
- Kada mi je rekao da je Marija otišla, svi smo samo plakali zajedno. Kroz šok i tugu imao sam jedno pitanje tako snažno u mislima. Kako bih želeo da svet reaguje da je ovo moj sin ili muž za volanom? Šta da sam to bio ja? Odmah sam se stavio na mesto ovog čoveka - prizanje otac.
Elizabeta nije osećala bljesak ljutnje na Nika, Fernando se nije osećao isto.
- Krivio sam sebe što sam joj kupio auto, a Nik što ga je vozio- kaže on.
Fernando se seća besa koji ga je podgrevao tokom tih užasnih prvih nekoliko dana.
- Kad sam saznao šta se dogodilo hteo sam da ga ubijem.
- To su bile misli koje je skrivao od Elizabete - baš kao što mu nije rekla da se iz bolnice raspitivala o odlasku da vidi Nika u pritvoru.
- Kada mi je policija odbila da ga posetim, bila sam odlučna da razgovaram s njim. Morao sam. Zvao sam ga te noći kad smo se vratili iz bolnice. To je bio prvi put da smo ikada razgovarali. Sve čega se sećam je da sam mu iznova i iznova govorila „volim te, volim te, volim te“. Trebao mi je da me čuje kako to govorim. Samo je plakao - priča ona.
Elizabeta i Fernando dali su jedno drugom prostor za tugovanje na svoj način. Dva dana nakon Marijine smrti, odlučili su da žele da ih Nik poseti kod kuće. Dok su čekali njegov dolazak, oboje su bili duboko emotivni - neverovatno među Elizabetinim glavnim prioritetima bilo je saznanje da je Nik dobro.
-Ova situacija je bila dovoljno loša. Nisam mogao da podnesem pomisao da će Nik biti još jedna žrtva." Gledala je uplašenog mladića kako ulazi u dnevnu sobu prema Fernandu. Nik ga je zagrlio i rekao:„ oprosti mi “. Oboje su se u suzama srušili na tlo, a Nik je sve vreme ponavljao svoj zahtev, a Fernando govoreći:
- Opraštam ti sine - to je bio trenutak kada je Fernando osetio kako se njegov bes topi.
- Milosrđe i saosećanje su mi tek došli, u tom trenutku sam otpustio krivicu i gorčinu - seća se on i dodaje:
- Da sam zadržao ta osećanja, uništili bi me. Umesto toga, odlučio sam da ga volim. To je trenutak kada mi je postao sin.
Neverovatno, iako su drugi roditelji na njihovom mestu možda očajnički želeli da iza rešetaka vide čoveka koji je svojim postupcima doveo do smrti njihove ćerke, par se složio da ne žele da Nik ode u zatvor. Njihova naklonost prema njemu rasla je dok su razgovarali svakog dana, a Elizabeta je bila odlučna da mu pomogne da se suzdrži od krivičnog gonjenja.
- Znam da su moja trenutna ljubav i podrška Niku nekim ljudima izgledaju čudno-seća se ona.
- Politika je svakako imala dosta problema sa razumevanjem mojih reakcija. U svakom susretu sa njima branio sam ga. Rekao sam im da sam žrtva, a to što je Nika učinio kriminalcem pogoršalo je situaciju. " Fernando veruje da je ljubav koju je Elizabeta imala prema Mariji, i zaštitu koju je osećala prema svojoj ćerki, prenela na Niku. Ali Elizabeta veruje da je to složenije od toga.
- Brzo sam shvatio koliko je Nik sličan mom mužu, po mnogo čemu slični od našeg sina. Shvatio sam šta je Marija videla u Niku i to što sam u njegovoj blizini bila tako lekovito.
Zbog toga su ga, kad je postalo jasno da će biti procesuiran i da nema gde da živi, pozvali da ostane.
- Njegova porodica je bila na drugom kraju sveta, bili smo mu potrebni. Dakle, šest nedelja je živeo sa nama. Kuvali smo i šetali, i bilo je divno imati ga tamo.
Nik je osuđen što je za Marijine roditelje bio strašan udarac.
- Plakala sam dok su ga vodili u zatvor, nisam to mogla da podnesem - iskrena je Elizabeta.
- Zatvor je bio užasan i osetila sam da sam ga izneverila. Još uvek nisam mogao pravilno da tugujem za Marijom, jer sam se fokusirala na noćnu moru koju je Nik proživljavao. Oboje smo se usredsredili na podršku njemu, uvek ga podsećajući da mu je oprošteno i da ga volimo.
- Zatim se u februaru 2018. Nick preselio u zatvor Meidstone i pridružio programu koji pomaže zatvorenicima da obnove svoje živote.
- Pridružio se njihovom zatvorskom horu i to je bila velika prekretnica. Čak je napisao pesmu o Mariji i bilo je neverovatno čuti.
Posle tri i po godine Nik je pušten, ali pošto je odveden direktno na aerodrom i deportovan nazad u Singapur.
Ne preskočite!
