Mlade žene svekrvama najčešće zameraju što moraju u sve da se mešaju, pogotovo kada je u pitanju odgoj dece, a svekrvama opet smetaju takozvane moderne mame sa svojim "čudnim" nadzorima.
Jedna nesrećna svekrva je svoje pismo počela rečima: „Tužno je što ovo moram da napišem, ali moja snaja zabranjuje mojim unucima da viđaju baku i dedu. Ona ih je iščupala iz našeg života iz više razloga, koji za mene uopšte nisu razlozi“, napisala je ona. Zatim je objasnila da se incidenti dešavaju s vremena na vreme, odnosno svaki put kada se sretnu. „
Ne tako davno, potpuno je poludela, odmah nakon što smo svi zajedno otišli na jezero da proslavimo deseti rođendan našeg najstarijeg unuka.
Tu je trebalo da pravimo roštilj, a u blizini je i park sa spravama za dečiju igru. Na putu smo malo stali, a suprug i ja kupili smo šest mafina za decu i tu je počelo“, nastavlja ona za mojevreme.hr.
Kako je objasnila, ti mali keksići su joj udarili u glavu. „Sva je pocrvenela od jada kada sam im dala te kolače i optužila me da sam preuzela kormilo i pokušala da je osramotim pred njenom decom. Pazi, njena. Očigledno, moj sin nije bio od pomoći da se deca rode i ona je sve sama“, ironično je ispričala ova razočarana baka.
„Zamislite, oni se zbog tih kolačića nisu pojavili na jezeru gde smo ih čekali, istinski željni da se igramo sa našom decom. Mogu samo da mislim šta su ta deca čula o meni i mom mužu tog dana, sigurno najgore, ali baš me briga!“, otkriva on. Čekala je, objašnjava, nekoliko dana, a onda pozvala snaju.
„Objasnila sam joj da samo želimo da budemo dobri baka i deda i da ne nameravamo da je uznemiravamo. Rekla sam i da se trudimo da volimo decu i da provodimo vreme sa njima“, napisala je ona. Međutim, snaha nije prihvatila ove reči pomirenja, a nesrećne majka, svekrva i baka je potonula još dublje.
„Čak ni ne znam tačno zašto je bila uznemirena, ali to radi svaki put kada pokušam da stupim u kontakt sa unucima. Sada sam prestala i da pokušavam jer ona jednostavno mora da kontroliše sve i svakoga, a ja ne želim da igram tu njenu igru“, izričito napominje ona. Nikada zadovoljna. Nedugo zatim, snaji je bila potrebna pomoć. „Možete li da pogodite koga je zvala? Nas! Pogodi ko joj je pomogao, ja. Ali samo onoliko koliko je trebalo, ali smo gledali da joj se što pre sklonimo s puta”, piše ona.
„Ali njoj ni to nije po volji. Pošto nemam baš priliku da dobro upoznam decu, vidim da ona njih koristi kao pione da nas sve kontroliše, a kontroliše i našeg sina. Tako da ću se i dalje držati podalje.
Kako im se ne bi micala s puta, kad mi je letos skoro otkinula glavu. Zašto? Sin ih je sve doveo kod mene i ja sam ih pristojno zamolila da lepo sednu za sto kako bi pojeli jagode.”
Moj sin treba da je sluša, ja ne moram
„Valjda joj je zasmetalo to što su svi morali da sede za stolom. Eto, stvarno ne želim da mi neko govori kako da se ponašam i da budem na iglama u svom domu. Ne. Ne poznavati svoje unuke je bolno, ali za mene je daleko manje stresno od izloženosti nekome ko stalno traži dlaku u jajetu da bi nešto pogrešno protumačio." Sada ih je, kaže, posle mnogo pokušaja i ponižavanja pustila da žive svoj život. „Sin nastavlja da pati pod njenom vlašću. Zaista ja ne moram".
