Otpevala najtužniju pesmu, a bol krila celog života: Pred kraj ponavljala samo jednu rečenicu

Nada je rođena u Beogradu, a od malih nogu pokazivala je talenat i ljubav prema muzici. Kada je zakoračila u muzičke vode njena porodica protivila se pevanju i nastupima, zbog čega je prekinula karijeru u Radio Beogradu. Nakon udaje za supruga Nikolu Mamulu preselila u Sarajevo gde su živeli 15 godina, a Nada je izvođenjem sevdalinki stekla veliku slavu i popularnost.

Publika ju je obožavala, gostovala je širom sveta, učestvovala na festivalima i osvajala brojne nagrade. Neke od najpoznatijih interpretacija Nade Mamule su „Kad ja pođoh na Bembašu“, „Trepetljika trepetala“, „Bosno moja“, a ona je prva snimila i čuvenu pesmu „Kafu mi draga ispeci“, i kako se pričalo, naučila Cuneta Gojkovića kako se peva.

Jedna od pesama koja je na nesvakidašnji način obeležila njenu karijeru bila je i pesma „Pluća su mi bolna“, koja je smatrana jednom od najtužnijih jugoslovenskih pesama. Radi se o pesmi tekstopisca Dragiše Nedovića koju je napisao kada je saznao da boluje od tuberkuloze, a prvi ju je snimio Zaim Imamović.

Pesma je imala jak uticaj na ljude, posebno one koji su bolovali od iste bolesti, pa su nakon nje pokušali sebi da oduzmu život. Zbog toga je Tito zabranio emitovanje ove pesme i tako je bilo narednih 10 godina, sve dok je na jednoj proslavi nije naručila Jovanka Broz. Tada ju je otpevala upravo Nada Mamula, i smatra se da je od tog trenutka numera „Pluća su mi bolna“ započela svoj novi život.

Nada je veoma teško podnela rat. U Bosni je to označilo njen kraj, u Srbiji se takođe više nisu puštale njene pesme, a ako bi se i čule pevao ih je neko drugi. To je za pevačicu bio veliki udarac koji nije mogla da podnese. Izrevoltirana i tužna tada je sve novinske članke i fotografije bacila.

Iako je doživela veliku slavu, popularnost nije mogla da joj popuni veliku životnu prazninu. Naime, Nada i njen suprug Nikola nisu imali dece. O tome nikada nije javno govorila, ali je često imala običaj da sluša pesme koje su govorile upravo o tome.

– Živim od uspomena i pričam sa slikama – izgovorila je s velikim bolom pred sam kraj života. Još jedna velika tuga i bol pogodili su je kada joj je posle 35 godina braka preminuo suprug. Njegovu smrt nikada nije prežalila, a nakon ovog događaja u potpunosti se povukla sa scene i živela tiho i povučeno.

Kada je predosetila da joj se bliže poslednji dani, imala je samo jednu želju – da ih provede u krugu najbližih članova porodice i prijatelja, i da njen odlazak prođe bez medijske pažnje.

Nada Mamula preminula je 11. oktobra 2001. godine u jednoj beogradskoj bolnici, a sahranjena je pored svojih roditelja na Novom groblju u Beogradu. Javnost je tek nakon toga saznala da je poslednje što je danima pred smrt ponavljala prijateljima bilo:

– Presrećna sam onim što sam postigla i više od toga ne tražim ništa, za moje ime se zna, za moju pesmu se zna, neka me pamte samo po pesmama mojim.